Ustavno pravosuđe između sudskog aktivizma i sudske uzdržanosti

Abstract

Успостављање уставног судства било је праћено бројним оспора- вањима која су полазила од политичког карактера устава као мерила пресуђења што, неминовно, води политичкој природи уставног суд- ства, немогућности контроле народа уставног суда као постављеног тела, зебњи од ширине надлежности ових органа и карактера одлука које доносе и, посебно, од поремећаја који ће њихово увођење изазвати у погледу функционисања начела поделе власти. Посебна забринутост исказивана је у погледу могућности да уставни суд, као самосталан ор- ган, независтан од законодавне, извршне и власти редовних судова, у своме деловању искаже неприхватљиву меру судског активизма, односно недoвољну спремност на дужно уздржавање од сопственог активизма, којим би потврдио и учинио оправданим сва упозоравања његових кри- тичара. Искуства остварена у пракси уставносудског поступања у САД, показују да мера исказаног судског активизма варира у зависности од конкретних друштвених околности, природе и значаја спорних прав- них питања која Суд решава и судијског састава који доноси одлуке, док праксу уставног правосуђа у европским државама условљава прецизнији нормативни оквир којим се регулише активизам суда. Посебан пример представља уставно правосуђе у Републици Србији где су могућности су- дијског активизма знатно изгледније.

The establishment of the constitutional judiciary was followed by numerous dissaprovals based on the political character of the constitution as the criterium of adjudication, which leads inevitably to the political character of the constitutional judiciary, the incapability of the constitutional court’s control by the people as a consequence of its nature of an appointed body, the fear of the extent of this body’s competences and the character of its decisions and, particularly, of the disturbances which its establishment would cause for the functioning of the separation of powers principle. Specific concern was expressed for the possibility for the court as the independent body, independent from the executive, legislative and power of the ordinary courts, to voice in its activity the unacceptable measure of judicial activism, that is the deficient readiness for the due abstinence from its own activism, which would confirm and justify all warnings of its critiques. The experiences of the US Constitutional court activism show that the measure of the voiced judicial activism depends on the variance of concrete social circumstances, the nature and the importance of the pertinent legal questions and the composition of the Court, while the constitutional judicial practice in European states is conditioned by the more precise legal framework which regulates the judicial activism. Specific example is the constitutional judiciary in the Republic of Serbia where the possibilities for judicial activism are much wider.