Теоријски и практични аспекти посредног извршилаштва у међународном кривичном праву

Abstract

Римски статут Међународног кривичног суда је први међународноправни документ који је успоставио суштинску разлику између извршилаштва и саучесништва као форми уче- ствовања у међународном кривичном делу. Све до тада, у доктри- ни, као и у пракси међународних правосудних органа, није прављена начелна разлика између извршиоца и саучесника, већ су сва лица која су својим понашањем допринела вршењу међународног злочина једноставно сматрана његовим учиниоцем (извршиоцем). Одредба члана 25. Римског статута не само да јасно одваја извршилаштво од саучесништва, успостављајући на тај начин и хијерархијски поређане степене одговорности, већ на прецизан начин одређује и сâмо извршилаштво, тако што га структурално своди на његове три типичне форме: непосредно извршилаштво, посредно изврши- лаштво и саизвршилаштво. Посредно вршење кривичног дела је на тај начин изашло из вишедеценијске сенке униформног модела учи- нилаштва, и задобило је јасније контуре прецизирањем да одговор- ност лица из сенке не зависи од тога да ли је лице које је инстру- ментализовано и сâмо криво за остварено неправо. Питање које су то ситуације када је оправдана примена конструкције посредног извршилаштва у међународном кривичном праву није непосредно регулисано, већ је оно препуштено ближем дефинисању од стране теоретичара и практичара, с тим што је досадашња пракса Међу- народног кривичног суда већ изградила чвршће критеријуме у том правцу, јасно указавши и на теоријски модел на коме се темељи примена ове форме извршилаштва.

The Rome Statute of the International Criminal Court is the first international legal document to establish a fundamental distinction between perpetration and complicity as forms of involvement in international criminal offence. Until then, in doctrine as well as in the practice of international courts, no principled distinction had been made between perpetrators and accomplices; instead, all individuals who contributed to the commission of an international crime by their conduct were simply considered its perpetrators. Article 25 of the Rome Statute not only clearly separates perpetration from complicity, thereby establishing hierarchically ordered forms of responsibility, but also precisely defines perpetration itself by structurally reducing it to its three typical forms: direct perpetration, indirect perpetration, and co-perpetration. Indirect commission of a criminal offence has thus emerged from the multi-decade shadow of the uniform model of perpetration and has acquired clearer contours by specifying that the responsibility of the indirect perpetrator does not depend on whether the individual instrumentalized and used as a means of commission is criminally liable for the accomplished criminal act. The question of which situations justify the application of the construct of indirect perpetration in international criminal law is not directly regulated but is left to closer definition by theorists and practitioners, although the practice of the International Criminal Court has already established firmer criteria in that direction, clearly indicating the theoretical model on which the application of this form of perpetration is based (the theory of control over the act based on an organized apparatus of power). However, the question still remains open as to whether indirect perpetration can be considered a part of customary international law and whether its future looks bright, as hinted at by the few decisions of the International Criminal Court so far, or whether other forms of responsibility will take precedence in the meantime in the realm of the responsibility of state leaders and leaders of (criminal) organizations for international crimes.