Pravo trgovinskog zastupnika na posebnu naknadu zbog prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju (tzv. naknada za klijentelu)

Abstract

Престанком уговора о трговинском заступању трговински за- ступник је у незавидном положају, ако је радио на стицању, одно- сно развоју принципалове клијентеле, а није стигао да у довољној мери убира плодове своје активности у виду провизије за уговоре закључене са клијентима. Из тог разлога, упоредно право у овом случају изричито прописује право трговинског заступника на по- себну једнократну накнаду (тзв. накнаду за клијентелу). Ова врста накнаде је регулисана у праву Европске уније, и то Директивом 86/653/ЕЕЗ о усклађивању права држава чланица у вези са само- запосленим трговинским заступницима. Први део рада објашњава појам накнаде за клијентелу и указује на оправданост њеног по- себног уређења. Затим је анализирана правна природа ове накнаде на основу две супротстављене концепције (француске и немачке), које су битно утицале на решења Директиве. Централни део рада садржи излагања о регулативи накнаде за клијентелу у праву Ев- ропске уније, која се тиче: 1. услова за стицање права на накнаду; 2. искључења, односно губитка права на накнаду; и 3. висине накнаде. Коначно, последњи део рада се бави питањем накнаде за клијентелу у српском праву. У том погледу се испитује у којој мери су решења предложена у актуелном Преднацрту српског Грађанског законика усклађена са комунитарним правом.

Termination of the agency contract rises issues with regard to the position of the commercial agent who has invested in developing the principal’s clientele, but has not yet had the chance to acquire adequate remuneration (commission for contracts concluded with clients). For that reason, comparative law explicitly regulates the commercial agent’s right to a specific, one-time payment (so-called payment for clientele). This type of payment is also regulated in the European Union within the Directive 86/653/EEC on the coordination of the laws of the Member States relating to self-employed commercial agents. The first part of the paper explains the meaning of payment for clientele, as well as the justification for its specific regulation. Thereafter, the legal nature of this type of payment is analyzed based on the two opposite conceptions (the French and the German), which have significantly influenced the solutions adopted in the Directive. The central part of the paper examines the regulation of the payment for clientele in the European Union, in particular: 1. conditions for acquiring such right; 2. exclusion or loss of the right to payment; and 3. the amount of payment. Finally, the last part of the paper deals with the payment for clientele in the Serbian law. In this regard, the author questions to what extent the solutions proposed in the current Draft of the Serbian Civil Code are harmonized with the acquis communautaire.