Jedna (ne)evropska odluka Ustavnog suda Srbije ili „O granicama slobode parlamenta i zaštiti građana od njegove svemoći”

Abstract

Уставни суд Србије се у веома великом броју предмета суочава са питањем оцене уставности закона који су донети на ваљан, Уставом прописан начин, али је за подносиоце захтева, иницијативе или пред- лога, за оцену њихове уставности упитна садржина појединих решења која су у њима садржана. Иако је одговарајућом уставном нормом зако- нодавац овлашћен да уреди одређену област или одређени однос, пред Ус- тавним судом неретко се јавља потреба да оцени усклађеност таквог законског решења у суштини са одређеним уставним начелима или са појединим уставом ујемченим корпусом људских права и слобода. Иако се улога законодавца у поступку доношења предметног закона у таквим случајевима не може довести у питање, спорно је реаговање Уставног суда да је само решење за које се законодавац определио „ствар законо- давне политике”, односно да представља процењено „целисходно посту- пање” доносиоца закона, у коме је садржана одлука посланичке већине, која у том својству има легитимитет доносиоца одлуке. Уколико би се Уставни суд у потпуности клонио оцене уставности закона оспорених зарад њихове садржине, односно конкретног законодавчевог решења које подносиоци сматрају решењем које суштински крши важећи Устав, функција уставног правосуђа била би потпуно обесмишљена, а мисија Уставног суда као чувара Устава битно угрожена. На примеру једне одлуке Уставног суда Републике Србије анализирана су нека питања у вези са слободом парламента у вршењу законодавне власти и улогом Уста- вног суда у заштити грађана од последица њеног вршења.

The Constitutional court encounters in large number of cases the question of the review of the constitutionality of laws which were adopted in rightful, constitutionally required procedure, but for the claimants which submitted the request, initiative or motion for the review of their constitutionality, contents of some of their solutions are dubious. Although the legislator is authorized by the relevant constitutional norm to regulate a certain field or a relation, the Constitutional court needs often to review the compatibility of such solution with the essence of some constitutional principles or with some constitutionally guaranteed body of human rights and liberties. Although the role of the legislator in the procedure for the adoption of given law cannot be questioned, arguable is the reaction of the Constitutional court which means that given solution is a matter of „legislative policy” and that it represents the legislator’s assessment of the „appropriate practice”, which contains the decision of the MP’s majority as the legitimate decision-maker. If the Constitutional court would always stay clear of the review of laws which were contested for their contents, actually the concrete legislator’s solution which claimants deem as the solution that essentially breaches the current Constitution, the function of constitutional judiciary would be rendered meaningless, and the mission of the Constitutional court as the guardian of the constitution gravely endangered. On the example of a decision of the Constitutional court of the Republic of Serbia an analysis is given of some questions which appear in relation to the freedom of parliament in exerting legislative power and the role of the Constitutional court in the protection of citizens from the consequences of such exertion.