Kritički osvrt na ustanovu neosnovanog obogaćenja u radnom tekstu Građanskog zakonika Republike Srbije

Abstract

У раду се анализирају решења установе неоснованог обогаћења која је предложила Комисија за израду Грађанског законика Републике Ср- бије и дају предлози на који начин би се она могла допунити и измени- ти у циљу оптималног уређења те установе. Решењима Радног текста Грађанског законика РС може се упутити неколико замерки. Приликом утврђивања обавезе реституције не води се рачуна о савесности обо- гаћеног лица, што представља озбиљан недостатак. Тужени је дужан да врати предмет стицања, а ако то није могуће, да накнади вредност постигнутих користи без обзира на своју савесност. Осим тога, не про- писује се према којем тренутку се утврђује постигнута корист, из чега произлази да је довољно да је она једном остварена, без обзира на то да ли је тужени поседује у тренутку подизања тужбе. О савесности обогаћеног морало би се водити рачуна јер нема правно-политичког оп- равдања изједначити лице које је веровало у основаност и коначност свог стицања са лицем које је знало да неосновано остварује корист на туђ рачун. Отуда би савесно лице требало да одговара за корист коју поседује у тренутку подизања тужбе, док се корист несавесног лица мора одмеравати према тренутку њеног стицања.

The aim of this paper is to analyze the rules proposed by the Serbian Commission for Civil Code drafting and to offer the way in which they could be changed in order to achieve their most satisfactory regulation. Several crucial remarks could be addressed to the proposed rules. A significant deficiency is found in the solution according to which an obligation of restitution is determined regardless of a bona fides of an enriched defendant. A defendant is obliged to restitute an object of acquisition, but if it is not possible, to pay the value of a benefit acquired regardless of his bona fides. Beside this, it is not prescribed in which moment a benefit acquired is to be determined. Therefore it is enough that benefit is once achieved, no matter if a defendant still possesses it at the moment an action is brought against him. A good faith of a defendant must be taken into account because it is not justified to treat equally a person who believed that his acquisition of benefit is with legal grounds and a person who knew that he has acquired benefit without legal grounds at the detriment of another. A bona fide person should be responsible for the benefit he possesses at the moment an action is brought against him, while the benefit of a mala fide person should be determined at the moment of its acquisition.