Uloga prakse evropskog suda za ljudska prava i vrhovnog suda SAD-a u postizanju standarda zaštite prava na slobodu izražavanja

Abstract

Право на слободу изражавања представља кључну компоненту само- идентификације и интеракције са другима. Поред повећања различитих права на која судови морају да обрате пажњу у сваком конкретном слу- чају (право на приступ интернету, право на анонимност), и број учесни- ка у комуникацији постао је богатији провајдерима-посредницима, чија функција одређује њихову одговорност. У раду се анализирају случајеви из праксе ЕСЉП и Врховног суда САД, како би се утврдило који критеријуми морају да буду испуњени за њено приписивање, при чему се истиче вршење уредничке контроле (тако се дешава да се посредници јављају као тужена страна због постојања пуке могућности да се упознају са садржајем који је поставио корисник, а који је нашкодио праву трећег лица, док би, уколико би почели да врше контролу коришћењем филтрирања садржаја и других механизама, могли да дођу у сукоб са правима корисника да поделе инфор- мацију). На крају, имајући у виду структуру Интернета (и многобројност информација на deep web-у), долази се до закључка да се ово право неће раз- личито посматрати само зависно од тога који правни систем се ангажује, већ и дела Интернета на коме је информација објављена. Како неки делови не би могли да се сматрају јавним форумом, не само због тога што неким корисницима није дозвољен приступ, већ и зато што није познато да сајт постоји, може се десити да правни стандарди не буду примењени. То ће утицати на то да ово право задобије стварне особине апсолутности али и буде злоупотребљено, да они који објаве информације остану анонимни, али и да они који су заинтересовани за њихово сазнање за исте буду ускраћени.

The right to freedom of expression is a key component of identity and interaction with others. In addition to other rights on which court must pay attention in each case (such as right to access the Internet, right to anonymity) the number of participants in the communication has become richer with the providers-intermediaries whose function is strongly related to their responsibility. In the paper it is analyzed, case-by-case, ECHR practice and some of the most well-known cases of Supreme Court of USA, in order to determine which criteria must be met for its attribution. Special place belongs to editorial control. It happens that the providers appear as defendants due to the mere possibility of getting acquainted with the content posted by the user, which injured the right of the third person. On the other hand, if they start to control content by using filtering and other mechanisms, they could come into conflict with the user’s right to share information. Finally, given the structure of the Internet (and the plethora of information on the deep web), the conclusion is that this right will not be viewed differently only depending on legal system which is engaged (the parts of the Internet where the information is published are important too). Bearing in mind that some parts could not be considered as public forum, not only because some users are not allowed access, but also because it is not known that the site exists, it may happen that some legal standards will not be applied. This will have the following effect – this right will acquire the real qualities of absoluteness but also the potential for abuse, those who publish the information remain anonymous while, in the same time, the access to some users interested in obtaining the information could be denied.