Vraćanje na rad zaposlenog nakon nezakonitog prestanka radnog odnosa

Abstract

Закон о раду Републике Србије познаје три правне последице неза- конитог престанка радног односа: накнаду штете, уплату доприноса за обавезно социјално осигурање и враћање запосленог на рад. Враћање запосленог на рад дуго је егзистирало као једина правна последица неза- конитог отказа и обавеза послодавца у случају када је суд утврдио да је отказ запосленог незаконит. Међутим, са увођењем института нак- наде штете уместо враћања запосленог на рад, потоњи остаје у сенци новоприхваћених института накнаде штете уместо враћања на рад, иако се њиме на најадекватнији начин отклањају последице незакони- тог отказа. Предмет анализе овог рада јесте добровољно и принудно извршење одлуке суда којом се послодавцу налаже враћање запосленог на рад, накнада штете која се запосленом исплаћује приликом враћања на рад као и институт враћања запосленог на рад као привремена мера.

The Labor Act of the Republic of Serbia prescribes three legal consequences of an unlawful termination of employment: compensation for damages, payment of contributions for compulsory social security and reinstatement of an unlawfully dismissed employee. The reinstatement of an unlawfully dismissed employee has existed as the sole legal consequence of an unlawful dismissal in Labour Law in Republic of Serbia nearly two decades. Therefore the employer was obliged to return employee to work in cases where the court found that the employee’s dismissal was unlawful. However, after changes have been made in 2014 in the Labour Act, beside reinstatement employee has the right to seek compensation for damages instead of an reinstatement. Nevertheless, reinstatement is still to be considered as the most adequate legal consequence of an unlawfull dismissal. According to that, the employee’s interest as a weaker party in the employment relationship should be taken as a starting point and whenever it is possible, reinstatement should be granded to the employee.