Опциони уговор : споразум који српско право (не)оправдано изоставља

Abstract

Опциони уговор или опција јесте уговор којим се одређују услови другог уговора и даје право другом уговорнику да изјавом воље заснује односе из тог другог уговора. Био је предвиђен Скицом за законик о облигацијама и уговорима. Ипак, одредба о опцији није постала саставни део Закона о облигационим односима, већ је законодавац задржао само одредбе о предуговору. Комисија која је сачинила Преднацрт грађанског законика предвидела је да тај институт поново постане део српског позитивног права. Такође, опциони уговор као такав постоји у француском праву (la promesse unilatérale). У овом раду ћемо се бавити анализом тог споразума, његовим односом са предуговором и оправданости нормирања de lege ferenda.

An option agreement, or simply an option, is an agreement that sets the conditions of another contract and grants the other party the right to establish the relationship from the second contract through a declaration of intent. It was initially included in the Draft of the Code of Obligations and Contracts. However, the provision regarding the option was not incorporated into the final version of the Law on Obligations; instead, the legislator retained only the provisions concerning pre-contracts. The commission responsible for drafting the Preliminary Draft of the Civil Code proposed that this institute should once again become part of Serbian applicable law. Furthermore, the option agreement exists in French law as la promesse unilatérale. This paper will analyse the option agreement, its relationship with the pre-contract, and the justification for its inclusion de lege ferenda.