Фрагментација српског уговорног права: границе начела јединственог регулисања

Abstract

Законским начелом јединственог регулисања предвиђено је да се правила Закона о облигационим односима (ЗОО) подједнако примењују на уговоре између правних лица, физичких лица и између правних и физичких лица. Међутим, ЗОО садржи посебна правила о уговорима у привреди, чиме сам одступа од поменутог начела. Кад се појавила друштвена потреба да се законом уреде нови уговорни односи, посебан статус који ЗОО одувек има допринео је томе да се он не мења него да се доносе посебни закони. Растакање јединственог законског режима нарочито је узело маха кад су донети посебни потрошачки закони. Настојање да се ЗОО што мање мења постепено је смањило његов значај, утолико што су многи уговорни односи сада непосредно уређени изван њега. Циљ овог рада је да се размотри текући процес фрагментације општег законског режима за уговоре и сагледа учинак који би у том контексту могло да има усвајање Преднацрта грађанског законика из 2019. године.

The legal principle of uniform regulation dictates that the rules of the Law on Obligations (LO) apply equally to contracts between legal entities, individuals, and mixed parties. However, the LoO contains special provisions for commercial contracts, thereby deviating from this principle. When the need arose to regulate new contractual relations through legislation, the special status the LoO holds in Serbian legal culture contributed to its remaining unchanged, with new laws introduced instead. The fragmentation of the unified legal regime became particularly pronounced with the enactment of specific consumer laws. The effort to minimize changes to the LO has gradually diminished its significance, as many contractual relationships are now regulated outside of it. The purpose of this paper is to examine the ongoing process of fragmentation of the general legal regime for contracts and assess the potential impact of adopting the Draft Civil Code of 2019 in this context.