Dejstva odricanja saugovorača od uslova na položaj trećih lica

Abstract

Одрицање од услова представља институт који сауговарачи- ма (или само једном од њих) даје могућност да изјавом воље условом модификовани уговор ослободe дејстава такве модификације и тиме спречe наступање последица до којих би довело осујећење одложног, односно остварење раскидног услова. Међутим, модификовање уго- вора условом, као и одрицање од услова, не тангира увек само прав- ну позицију уговорних страна. Оно и те како може имати значајан утицај и на положај трећих лица која су одређено право или оба- везу (условно) стекла пре него што је дошло до одрицања од усло- ва. Стога се у упоредном праву јавило питање: ако се одрицањем од услова поједностављује уговор и тиме спречава његов преста- нак, да ли се и трећа лица стављају у ону у позицију у којој би били да је заиста дошло до остварења одложног (осујећења раскидног) услова? Питање се нарочито постављало у случају када се у уло- зи трећег лица јављао јемац: у случају одрицања од услова јемчева обавеза више не би зависила од тога да ли ће се услов остварити већ само од тога да ли ће главни дужник извршити своју обавезу; другим речима, његова обавеза би мимо редовног тока ствари по- стала „тврђа“. Проблем се додатно компликује ако се прихвати да до одрицања може доћи не само у фази неизвесности већ и након осујећења одложног, односно остварења раскидног услова. Може ли се јемцу супротставити такво одрицање од услова или он има могућност да истиче приговор да је до одржавања уговора на снази дошло мимо редовног тока ствари?

Waiver of condition does not always influence only the contractual parties’ position. It can also have a significant influence on third parties’ rights and/or obligations in cases where they have (conditionally) acquired them before the waiver of condition took part. Comparative law analysis shows us that the courts have especially been dealing with a question of whether a surety remains obligated although the parties (or one of them) have waived the condition after the nonfulfillment of the condition precedent. Even though the courts have been inclined to accept the waiver of condition precedent after its nonfulfillment, the unanimous position was that it could not be opposed to the surety. Therefore, the surety would nonetheless be considered as relieved of all obligations, which raised the question of the justification of such unevenness in decision making. However, an even bigger question that has so far not been answered is: would a waiver of condition pendente conditione have any legal effects on a surety’s (or any other third party’s) position? It seems like one could find arguments pro as well as contra opposability of waiver in such circumstances. On one hand, if a waiver of condition pendente conditione represents a confirmation of a contract, this should not only be obligatory for contractual parties but also third parties. The legal consequences should be perceived in the same manner as if the condition precedent has been fulfilled (or the condition subsequent not fulfilled). However, on the other hand, this line of argumentation could sometimes lead to unjust outcome and raise a question whether a condition is being contracted in the interest of contracting parties (or one of them) only or it could sometimes lead to a conclusion that the condition in question can be construed as in the interest of third party as well.