Arapsko proleće

Abstract

Арапско пролеће је назив за низ демонстрација, побуна, протеста које су се догодиле у Арапским земљама. Почетак побуна је 17. децембар 2010. године у Тунису. Узрок самих побуна је лош социјални стандард, аутократија и од пресудног значаја, спољни фактор. Велики утицај страних служби и страних сила, довео је до ескалације сукобa, великог броја мртвих, кризних периода самих држава. Пре ових дешавања једино је у Судану дошло до успешног свргавања аутократског режима и то 1964. и 1985. године. Синоними који се користе за означавање Арапског пролећа су: Арапска зима, Арапско буђење, Арапски устанци. Самоспаљивање Мухамеда Бузизија, уличног продавца, узима се као догађај почетка Јасмин револуције у Тунису, усмерене против аутократског режима Бен Алија. Тунис је занимљив и као појединачна држава у којој се догодило Арапско пролеће, и као парадигма целокупног таласа Арапског пролећа који се раширио дуж читавог Блиског истока. Владе су на демострације одговориле контрареволуцијом, насиљем. Успех протеста у Тунису, захваљујући медијима и интернету, довео је до таласа побуна на Блиском Истоку и Северу Африке. Протести се шире на: Египат, Либију, Сирију, Јемен и дуж читавог Арапског полуострва. Циљ протеста је усмерен на свргавање дотадашњих властодржаца и контроли ресурса у Арапско - Афричком свету. До јула 2011. године демонстрације су резултовале обарањем власти у Тунису и Египту. Током протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. То је учинио Судански председник који је најавио изборе за 2015. годину, Ирачки председник је најавио изборе за крај 2014. године. На многа неиспуњена обећања протести су доживели усијање, а протестанти су захтевали моменталне оставке. Протести у Јордану довели су до пада владе. Председник Јемена је најавио повлачење, међутим није одржао обећање што је продужило протесте у Јемену. Либијски лидер Моамер Ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији. Под Таласом револуција избија грађански рат у Сирији. Иако је у неким земљама покушано спречавање Арапског пролећа (Кувајт) или у неким земљама смањење њеног погубног дејства (Сирија, Либија, Јемен), ипак су се последице одразиле на политичко, економске аспекте скоро свих земаља Арапског полуострва, за које ће бити потребне године санирања и стабилизације.