Prestanak radnog odnosa i rizik diskriminacije

Abstract

Рад, посматран као професионална делатност човека, има примарну улогу у обезбеђивању егзистенције људи и обухвата највећи део времена од свих наших животних активности. Рад је средство које нам омогућава да дођемо до неких својих циљева, ма који то били. Побуде из којих предузимамо и прихватамо одређене послове су разне, од егзистенцијалне природе, па све до духовног значаја и осећаја личног задовољства, а време проведено на раду, у зависности од погледа и приступа, може бити мање или више лепо. Било како било, приступ раду, који се, између осталог, огледа кроз једнаку могућност запослења, заштиту на раду, могућност напредовања на раду, једнаке плате за исти рад, заштиту од отказа, итд, мора бити свима доступан, под једнаким условима. Држава то формално и de iure обезбеђује, чак својим највишим правним актом - право на рад је Уставом зајемчено право и као такво ужива највећу државно-правну заштиту. Држава је дужна да непристрасно брине о својим грађанима и да кроз јаке институције, и њихово активно и превентивно деловање, оствари зацртане циљеве и обезбеди грађанима духовно спокојство и мир. За то постоји нормативни оквир али снага институција је нешто што недостаје и за шта је потребно време да би функционисало. Губитак посла може имати далекосежне последице на животе људи и може бити окидач незадовољства у заједници у којој живимо, тим горе уколико је тај губитак посла изазван разлозима који нису објективне природе, већ потичу од неких наших личних карактеристика и својстава. Да ли заиста смемо да дозволимо да различитост, и сва лепота коју она носи са собом, сме да буде један од разлога за престанак радног односа? Овде ћу, барем за сада, само покушати да укажем на проблеме који у овом моменту постоје а који се односе на престанак радног односа због неког од основа дискриминације.