Radnopravni položaj zaposlenih u slučaju stečaja poslodavca sa posebnim osvrtom na praksu Privrednog suda u Beogradu

Abstract

Питање праксе Привредног суда у Београду, када је реч о стечајном поступку значајно је из разлога који ову институцију сврставају у ред најугледнијих органа који се баве привредним правом, тј. њеним регулисањем путем судске делатности. Стечај (concurcus) је институт колективног намирења поверилаца генералним извршењем на имовини дужника, чиме он престаје да постоји као субјект у праву. Засебно је питање законског регулисања стечајног поступка, те његовог моделирања кроз правне норме. Јасно је, наиме, да се један сложен поступак, попут стечајног, не може у потпуности обухватити правним актима, самим тим тематика праксе, опус судских решења конкретних случајева, нарочито добија на значају. Потешкоћа која се, такође, јавља јесте недовољна концизност Закона о стечају из 2009. године, која чак поприма облике правних празнина. Примери те врсте срећу се код питања медијације или избора стечајног управника, која никако нису ставке споредног значаја, напротив. Мора се, са друге стране, имати у виду чињеница да судска пракса не представља извор права у Републици Србији. Самим тим, принцип судског прецендента, својствен англо-саксонским правима, не може се применити у механизму одлучивања овдашњег судског устројства, у сваком случају не у смислу правно обавезујуће форме. Начело слободног судијског уверења, опет, те нејасноће у самом Закону, као и сложеност случајева, намећу закључак да пракса проистекла из делатности судског одлучивања у области стечаја (при Привредном суду), има већи значај и снагу од теоријски факултативних извора права. Није непознаница да стечајне судије Привредног суда у Београду, на седницама, доносе одлуке које имају за циљ регулисање аспеката стечајне области у вези којих су прописи остали недоречени. Такви случајеви биће размотрени у даљем тексту, јер и речена подузећа суда имају утицај, не само на права бивших запослених код послодавца у стечају, већ и на сам поступак стечајног поступка, с обзиром да уређују и решавају спорне тачке у његовој структури. Када је реч о самим запосленима код послодавца у стечају, тј. њиховог радноправног положаја, пракса Привредног суда у Београду представља драгоцену грађу. Несумњиво да се управо пред овом институцијом воде највећи и најзначајнији поступци у области стечаја, те је из тог разлога важно посветити јој нарочиту пажњу, не само као оријентир за одлучивање у оквиру других органа који се баве овом тематиком, већ и у теоријским испитивањима зарад извођења закључака, и добијања сазнања о стању на овом пољу, у нашем правном устројству. Велики број лица - управо запослених код послодавца у стечају - који се обраћа Привредном суду у Београду, чини то ради заштите и остваривања својих права, које радње и спадају у једну од основних функција ове институције. Потенцијал грађе Привредног суда, у оптици заштите права запослених у оквиру стечаја, не само да је изражен, већ и значајан управо због еминентности саме установе, као и природе стечајних поступака који се пред њом воде.