Osnovni međunarodni krivičnoprocesni standardi

Abstract

Bez obzira što danas uporedno-pravno posmatrano, postoje prilično velike razlike između pojedinih pozitivnih krivičnih postupaka, koje su najočiglednije u globalnoj podeli na dva velika svetska krivičnoprocesna sistema - kontinentalno-evropski i anglosaksonski, uočljivo je da niz normativnih rešenja u svojim različitim varijantama postaje zajednički za brojne države ili su neka važna zakonska rešenja veoma slična u normativnim ambijentima niza različitih država, pri čemu se uočava i odgovarajuća konvergencija između dva velika svetska krivičnoprocesna sistema. Osim ovoga određena opšta načela su praktično postala opšteprihvaćena u svim demokratskim pravnim sistemima. To pre svega važi za načelo pravičnog vođenja krivičnog postupka, što se temelji kako na formalnim razlozima, tako i na jednom suštinskom razlogu. Formalno posmatrano, to načelo je sadržano u nizu najvažnijih međunarodnih izvora prava, prihvaćenih od strane najvećeg broja država, a u suštinskom smislu nije sporno da je taj princip po svom duhu i karakteru imanentan pravnoj državi i njenom pravnom sistemu. Nije moguće govoriti o nekakvom 'evropskom krivičnom pravu', kao celovitom skupu krivičnopravnih normi, ni u materijalnom, niti u procesnom smislu, ali određeni 'začeci' tog prava su već nastali, odnosno postoje odgovarajuće krivičnopravne ustanove, koje su zajedničke na nivou pre svega Evropske unije, ali i drugih evropskih država, koje su prihvatile određene institucionalizovane oblike međunarodne saradnje. Još veoma dugo (najmanje još nekoliko decenija), se realno ne može očekivati nekakvo jedinstveno evropsko krivično pravo, pa bi stoga, bilo adekvatno da se bolje koriste određene već sada postojeće mogućnosti za međunarodnu saradnju između evropskih država, a posebno kada je u pitanje suzbijanje određenih teških i teško dokazivih oblika kriminaliteta, kao što je to organizovani kriminalitet, za koji je između ostalog, karakteristično da sadrži i veoma značajnu međunarodnu komponentu. Određene zakonske mogućnosti za tzv. prošireno oduzimanje nezakonito stečene imovine su po svom karakteru prilično radikalne i po definiciji veoma represivne, te prilično netipične za klasično krivičnopravno rezonovanje. One predstavljaju neku vrstu 'krajnje nužde' u odnosu na suzbijanje određenih najtežih oblika kriminaliteta, što se pre svega, odnosi na organizovani kriminalitet, čija moć u najvećoj meri počiva na ekonomskoj snazi njegovih eksponenata, pa se stoga, racionalno pretpostavlja da se 'napadom na imovinu' učinilaca tih krivičnih dela, mogu postići najbolji efekti. U primeni tih novih zakonskih mogućnosti treba u praksi biti veoma oprezan, jer se radi o zakonskim mehanizmima koji su vrlo ozbiljni i gde su sve potencijalne greške izuzetno opasne. Takve nove zakonske mogućnosti koje omogućavaju 'prošireno' oduzimanje imovine su još jedan izraz normativnog nastojanja da se određeni dokazni problemi prisutni u praksi reše na planu promena kako krivičnog procesnog, tako i krivičnog materijalnog prava. Naime, iz činjenice da se u praksi često ne mogu dokazati sva ili veći broj krivičnih dela za koja je u visokom stepenu verovatno da ih je određeni okrivljeni učinio, a da se pri tom radi o licu koje se bavi kriminalom, odnosno koje je eksponent organizovanog kriminala ili druge vrste profesionalnog kriminala, proistekla je racionalna ideja (prihvaćena i u nekim zakonodavstvima), da se pod određenim uslovim, u posebnom postupku ili u segmentu krivičnog postupka, 'pod lupu' može staviti i ostala imovina tog lica, te da se ako nema dokaza o njenom zakonitom poreklu (pri čemu mnoga zakonodavstva obrću teret dokazivanja, te ga prebacuju na vlasnika imovine) ona može trajno oduzeti, bez obzira što nije sa punom izvesnošću utvrđeno da imovina potiče iz krivičnog dela. Ovakve nove zakonske mogućnosti se moraju vrlo oprezno koristiti ne samo zbog toga što su one po logici stvari, veoma represivne, te zbog prethodno objašnjenje mogućnosti pravljenja grešaka u praksi, već i stoga što svi takvi izuzetci u odnosu na određena opšta i ustaljena pravila (slično kao što to važi i za specijalne dokazne tehnike) moraju biti krajnje selektivno primenjivani i korišćeni samo u nesumnjivo opravdanim slučajevima. Neselektivna primena je s jedne strane veoma skupa i neracionalna, dok je ona s druge strane, potencijalni najveći uzročnik neefikasnosti takvih mera. I ovde se radi o starom praktičnom pravilu da se 'vrapci ne gađaju topom', tako da ovakve zakonske mogućnosti moraju biti rezervisane samo za svojevrsne 'ajkule', odnosno najkrupnije 'ribe'.