Evropska regulativa stečaja fizičkih lica – pouke za Srbiju

Abstract

Европска унија је 2019. године усвојила Директиву о ок- вирима превентивног реструктурирања, ослобођењу од дуга и дисквалификацијама. У овом раду ће акценат бити стављен на оне одредбе Директиве које се односе на стечај предузетника. Ова врста стечаја је само фрагментарно уређена, и то одређена питања ве- зана за ослобођење од одговорности за плаћање преосталих обаве- за, дисквалификације и вођење једног или више поступака. Циљ тих одредби је промовисање концепта друге шансе за инсолвентне пре- дузетнике. Анализа комунитарног концепта стечаја предузетника је од великог значаја и за Србију. У току је рад на изради закона о стечају предузетника. Одредбе усвојене Директиве ће представљати полаз- ну основу за писање овог закона. Отуда је првенствено важно знати које одредбе су обавезујуће. Необавезујуће одредбе не треба a priori одбацити, већ их је потребно анализирати како би се заузео став око оправданости њиховог увођења у српско право. Такође, многе одредбе су неодређене, што ће за Србију представљати изазов на који начин их треба имплементирати.

In 2019 the European Union adopted the Directive on preventive restructuring frameworks, on discharge of debt and disqualifications. In this paper the focus is on those provisions of the Directive that deal with bankruptcy of entrepreneurs. This type of bankruptcy is only partially regulated, with particular emphasis on certain questions dealing with discharge of debt, disqualifications and consolidated proceeding. The purpose of these provisions is to promote the concept of second chance for honest insolvent entrepreneurs. The analysis of the community concept of entrepreneur bankruptcy is of great importance for Serbia. A working group established by the Ministry of commerce is currently writing a new law on bankruptcy of entrepreneurs. Provisions of the adopted Directive will present a starting point for the new law. Therefore, it is important to know which provisions are mandatory. Discretionary provisions are not supposed to be a priori rejected, but they should be carefully analyzed in order to determine whether it is justified to introduce them to Serbian law. In addition to that, many provisions are not specific enough, which is why their implementation into Serbian law would present a challenge.