Arapsko proleće
Арапско пролеће
Samo za registrovane korisnike
2020
Master/Magistarski rad (Objavljena verzija)

Metapodaci
Prikaz svih podataka o dokumentuApstrakt
Арапско пролеће је назив за низ демонстрација, побуна, протеста које су се догодиле у Арапским земљама. Почетак побуна је 17. децембар 2010. године у Тунису. Узрок самих побуна је лош социјални стандард, аутократија и од пресудног значаја, спољни фактор. Велики утицај страних служби и страних сила, довео је до ескалације сукобa, великог броја мртвих, кризних периода самих држава. Пре ових дешавања једино је у Судану дошло до успешног свргавања аутократског режима и то 1964. и 1985. године. Синоними који се користе за означавање Арапског пролећа су: Арапска зима, Арапско буђење, Арапски устанци. Самоспаљивање Мухамеда Бузизија, уличног продавца, узима се као догађај почетка Јасмин револуције у Тунису, усмерене против аутократског режима Бен Алија. Тунис је занимљив и као појединачна држава у којој се догодило Арапско пролеће, и као парадигма целокупног таласа Арапског пролећа који се раширио дуж читавог Блиског истока. Владе су на демострације одговориле контрареволуцијом, насиљем. Усп...ех протеста у Тунису, захваљујући медијима и интернету, довео је до таласа побуна на Блиском Истоку и Северу Африке. Протести се шире на: Египат, Либију, Сирију, Јемен и дуж читавог Арапског полуострва. Циљ протеста је усмерен на свргавање дотадашњих властодржаца и контроли ресурса у Арапско - Афричком свету. До јула 2011. године демонстрације су резултовале обарањем власти у Тунису и Египту. Током протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. То је учинио Судански председник који је најавио изборе за 2015. годину, Ирачки председник је најавио изборе за крај 2014. године. На многа неиспуњена обећања протести су доживели усијање, а протестанти су захтевали моменталне оставке. Протести у Јордану довели су до пада владе. Председник Јемена је најавио повлачење, међутим није одржао обећање што је продужило протесте у Јемену. Либијски лидер Моамер Ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији. Под Таласом револуција избија грађански рат у Сирији. Иако је у неким земљама покушано спречавање Арапског пролећа (Кувајт) или у неким земљама смањење њеног погубног дејства (Сирија, Либија, Јемен), ипак су се последице одразиле на политичко, економске аспекте скоро свих земаља Арапског полуострва, за које ће бити потребне године санирања и стабилизације.
Ključne reči:
Arapsko proleće / Арапско пролеће / Arapsko buđenje / Арапско буђење / Autokratski režimi / Аутократски режимиIzvor:
2020, 2-68Kolekcije
Institucija/grupa
Radovi studenata Pravnog fakultetaTY - THES AU - Mašović, Dino PY - 2020 UR - https://ralf.ius.bg.ac.rs/handle/123456789/2425 AB - Арапско пролеће је назив за низ демонстрација, побуна, протеста које су се догодиле у Арапским земљама. Почетак побуна је 17. децембар 2010. године у Тунису. Узрок самих побуна је лош социјални стандард, аутократија и од пресудног значаја, спољни фактор. Велики утицај страних служби и страних сила, довео је до ескалације сукобa, великог броја мртвих, кризних периода самих држава. Пре ових дешавања једино је у Судану дошло до успешног свргавања аутократског режима и то 1964. и 1985. године. Синоними који се користе за означавање Арапског пролећа су: Арапска зима, Арапско буђење, Арапски устанци. Самоспаљивање Мухамеда Бузизија, уличног продавца, узима се као догађај почетка Јасмин револуције у Тунису, усмерене против аутократског режима Бен Алија. Тунис је занимљив и као појединачна држава у којој се догодило Арапско пролеће, и као парадигма целокупног таласа Арапског пролећа који се раширио дуж читавог Блиског истока. Владе су на демострације одговориле контрареволуцијом, насиљем. Успех протеста у Тунису, захваљујући медијима и интернету, довео је до таласа побуна на Блиском Истоку и Северу Африке. Протести се шире на: Египат, Либију, Сирију, Јемен и дуж читавог Арапског полуострва. Циљ протеста је усмерен на свргавање дотадашњих властодржаца и контроли ресурса у Арапско - Афричком свету. До јула 2011. године демонстрације су резултовале обарањем власти у Тунису и Египту. Током протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. То је учинио Судански председник који је најавио изборе за 2015. годину, Ирачки председник је најавио изборе за крај 2014. године. На многа неиспуњена обећања протести су доживели усијање, а протестанти су захтевали моменталне оставке. Протести у Јордану довели су до пада владе. Председник Јемена је најавио повлачење, међутим није одржао обећање што је продужило протесте у Јемену. Либијски лидер Моамер Ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији. Под Таласом револуција избија грађански рат у Сирији. Иако је у неким земљама покушано спречавање Арапског пролећа (Кувајт) или у неким земљама смањење њеног погубног дејства (Сирија, Либија, Јемен), ипак су се последице одразиле на политичко, економске аспекте скоро свих земаља Арапског полуострва, за које ће бити потребне године санирања и стабилизације. T1 - Arapsko proleće T1 - Арапско пролеће EP - 68 SP - 2 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ralf_2425 ER -
@mastersthesis{
author = "Mašović, Dino",
year = "2020",
abstract = "Арапско пролеће је назив за низ демонстрација, побуна, протеста које су се догодиле у Арапским земљама. Почетак побуна је 17. децембар 2010. године у Тунису. Узрок самих побуна је лош социјални стандард, аутократија и од пресудног значаја, спољни фактор. Велики утицај страних служби и страних сила, довео је до ескалације сукобa, великог броја мртвих, кризних периода самих држава. Пре ових дешавања једино је у Судану дошло до успешног свргавања аутократског режима и то 1964. и 1985. године. Синоними који се користе за означавање Арапског пролећа су: Арапска зима, Арапско буђење, Арапски устанци. Самоспаљивање Мухамеда Бузизија, уличног продавца, узима се као догађај почетка Јасмин револуције у Тунису, усмерене против аутократског режима Бен Алија. Тунис је занимљив и као појединачна држава у којој се догодило Арапско пролеће, и као парадигма целокупног таласа Арапског пролећа који се раширио дуж читавог Блиског истока. Владе су на демострације одговориле контрареволуцијом, насиљем. Успех протеста у Тунису, захваљујући медијима и интернету, довео је до таласа побуна на Блиском Истоку и Северу Африке. Протести се шире на: Египат, Либију, Сирију, Јемен и дуж читавог Арапског полуострва. Циљ протеста је усмерен на свргавање дотадашњих властодржаца и контроли ресурса у Арапско - Афричком свету. До јула 2011. године демонстрације су резултовале обарањем власти у Тунису и Египту. Током протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. То је учинио Судански председник који је најавио изборе за 2015. годину, Ирачки председник је најавио изборе за крај 2014. године. На многа неиспуњена обећања протести су доживели усијање, а протестанти су захтевали моменталне оставке. Протести у Јордану довели су до пада владе. Председник Јемена је најавио повлачење, међутим није одржао обећање што је продужило протесте у Јемену. Либијски лидер Моамер Ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији. Под Таласом револуција избија грађански рат у Сирији. Иако је у неким земљама покушано спречавање Арапског пролећа (Кувајт) или у неким земљама смањење њеног погубног дејства (Сирија, Либија, Јемен), ипак су се последице одразиле на политичко, економске аспекте скоро свих земаља Арапског полуострва, за које ће бити потребне године санирања и стабилизације.",
title = "Arapsko proleće, Арапско пролеће",
pages = "68-2",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ralf_2425"
}
Mašović, D.. (2020). Arapsko proleće. , 2-68. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ralf_2425
Mašović D. Arapsko proleće. 2020;:2-68. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ralf_2425 .
Mašović, Dino, "Arapsko proleće" (2020):2-68, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ralf_2425 .

