Vremenska dimenzija podređenosti zaposlenog vlasti poslodavcu

Abstract

Oд самог почетка развоја човечанства рад је представљао важан аспект човековог живота. Да би преживео и опстао у природи и како би обезбедио средства за егзистенцију човек је морао да ради и привређује. Развојем друштва суштина човековог рада и његова садржина се мењала, a рад је постајао све тежи и исцрпнији за раднике. Прве послове људи су обављали због личних потреба, односно како би обезбедили храну за себе и своју породицу, па су у том смислу ловили и сакупљали плодове. Међутим, развојем друштва и привреде долази до појаве занатства, а затим и до индустријализације, када радници почињу да раде на веома тешким пословима и у јако тешким условима. Наиме, у периодима либералног капитализма радници су на тако тешким пословима били принуђени да раде до своје физичке издржљивости, а што је била једина граница послодавчеве власти, односно радно време није било регулисано никаквим прописима, већ је зависило искључиво од воље послодавца. Имајући у виду да су такви услови рада били веома тешки и исцрпни за раднике постало је јасно да је неопходно што пре државним прописима уредити однос запосленог и послодавца. Наведено је подразумевало ограничење послодавчеве власти и јачање права радника, а што укључује и ограничење радног времена, све како би се обезбедила заштита пре свега здравља, али и достојанства и безбедности радника на раду. Даљим развојем друштва долази и до реализовања идеје да се јасно и прецизно уреди однос послодавца и запосленог. Најпре, се развија радно право као грана права, док затим долази и до развоја појма радног односа који представља уређени однос послодавца и запосленог у ком запослени ужива одређену правну заштиту и у ком није препуштен искључиво вољи послодавца. У савременим правним системима радни однос је основни, најважнији и уједно најсложенији институт радног права, коме се у теорији и пракси посвећује велика пажња. Запослени по основу радног односа остварује право на рад, а по основу рада остварује право на зараду односно извор материјалне и социјалне сигурности за себе и своју породицу, с тим што је рад запосленог подређен пословним циљевима послодавца и у функцији је остварења тих циљева. Према томе, радни однос је значајан и за послодавца и за запосленог и пошто има посебан друштвени значај уређен је како актима државе тако и аутономним општим актима послодавца.