Usklađenost domaćeg zakonodavstva i prakse sa međunarodnim standardima o zaštiti zaposlenih sa invaliditetom

Abstract

Питање заштите запослених са инвалидитетом представља изузетно сложено и значајно питање, за чије регулисање последњих деценија постоји значајно интересовање како на међународном, тако и на националном плану. Запослени се и иначе сматрају слабијом страном у радном односу у односу на послодавца, те им законодавац као таквим пружа посебну заштиту радним законодавством ради постизања одређеног степена равноправности уговорних страна уговора о раду. Међутим, када је реч о запосленим са инвалидитетом, будући да представљају посебно вулнерабилну категорију запослених, њима је потребна посебна заштита, која се обезбеђује додатним правним регулисањем њихових људских права, мера за обезбеђивање социјалне укључености и антидискриминационим законодавством. Дакле, реч је о афирмативним мерама (тзв. позитивна дискриминација) чији је циљ да се осигура de facto једнакост запослених са инвалидитетом са осталим запосленима. Као што каже и наслов овог мастер рада, у истом се разматра питање усклађености домаћег законодавства и праксе са међународним стандардима о запошљавању особа са инвалидитетом. Ради правилног разумевања и за потребе одговарајуће правне анализе, најпре се мора дефинисати сам појам особе са инвалидитетом, питање коришћења одговарајуће терминологије, могућност њиховог запошљавања и модел приступа инвалидности. У овом раду нећемо се претерано задржавати на све проблеме са којима се суочавају особе са инвалидитетом, јер то превазилази оквире овог рада, већ само на проблеме са којима се исти суочавају у области радног и социјалног права – питање њиховог запошљавања, очувања и задржања запослења и престанка радног односа, те с тим у вези њихове дискриминације у овој области. Биће анализирано правно регулисање ових питања најпре у међународном праву, а затим у домаћем, те њихова усклађеност. Наравно, како правна норма практично ништа не значи без њене одговарајуће примене у пракси, биће обрађена и примена законодавних решења у пракси, са образложењем и разлозима проблема који се овде јављају, а који су многобројни и вишеслојни. Дакле, на самом почетку биће размотрен појам особе са инвалидитетом праћен одговарајућим терминолошким разграничењима, а затим ће бити анализирани и постојећи модели приступа инвалидности и њихов развој кроз историју. Други део овог мастер рада говори о међународном регулисању заштите запослених са инвалидитетом и то у актима Организације Уједињених нација, Међународне организације рада и Савета Европе, док трећи део садржи излагање о правном оквиру за заштиту кандидата за запослење и запослених особа са инвалидитетом у Републици Србији, посматран кроз постојећу домаћу законску регулативу. Финални део посвећен је оцени усклађености домаћег законодавства и праксе са међународним стандардима о заштити запослених са инвалидитетом и он представља есенцијални део овог мастер рада, будући да на јединствени начин обједињује претходно анализиране правне акте и оцењује степен њихове међусобне сагласности, али и примену истих у пракси. На крају су дата закључна разматрања о постигнутом нивоу заштите запослених са инвалидитетом у Републици Србији, са указивањем како на постигнути прогрес, тако и на одређене недостатке у домаћем законодавсту и примени истог у пракси. Коначно, аутор је дао и своје мишљење о правцу у којем треба ићи како би се постигао задовољавајући резултат у области заштите запослених са инвалидитетом, а што се може сумирати у једној реченици – ефикасно остваривање права из области рада особа са инвалидитетом могуће је постићи тек када нестану друштвене предрасуде о њиховој радноправној способности, те је управо неопходно радити на подизању друштвене свести о радноправним могућностима особа са инвалидитетом.