Evropski sud pravde i njegova uloga u konstitucionalizaciji prava Evropske Unije sa osvrtom na principe nadređenosti i neposrednog dejstva

Abstract

Питање уређења Европске уније као међународне организације се проучава још од настанка, прво Европскe заједнице за угаљ и челик, а потом и Европске економске заједнице и Европске заједнице за атомску енергију. Како због специфичних овлашћења које органи Уније имају, тако и због начина имплементације и примене права Европске уније у правним порецима држава чланица, било је потребно теоретски поткрепити организацију надлежности Европске уније. Једно од решења било је одредити Унију као међународну организацију са наддржавним елементима, а оснивачким уговорима дати уставни карактер. Томе је на руку ишла и пракса Европског суда правде – Суд је наиме, још 1986. године, у пресуди Les Verts оснивачким уговорима дао карактер „уставне повеље“. Тек 2004. године државе чланице су одлучиле да ставове Европског суда правде о уставном карактеру формализују, и то доношењем Уговора о уставу Европске уније. Овај Уговор о уставу није ступио на снагу јер није прошао референдум у двема државама чланицама, Француској и Холандији, што значи да грађани ЕУ (или бар не сви) ипак нису били спремни да Европској унији, као међународној организацији, дају државно (федералистичко) уређење, бар не у формалном смислу. Доношењем Уговора из Лисабона (који је и даље на снази) исправљена је грешка, тј. укинути су сви „државни“ термини из претходног Уговора о уставу, али су уређење и подела надлежности у Европској унији како су одређена у Уговору о уставу, остала и у Лисабонском уговору. Јозеф Вајл је за карактеристике Европске уније истакао да су оне „уставне, али без устава“. Зашто се, упркос противљењу грађана неких држава чланица, Европској унији даје уставни садржај? Правна теорија познаје устав у формалном и устав у материјалном смислу. Иако је доношење устава Европске уније у формалном смислу пропало, зашто се ипак може рећи да Европска унија има устав у материјалном смислу? Треба напоменути да је уставна теорија, имајући у виду да само државе имају уставе - државотворна. Зато у објашњавању устава Европске уније у материјалном смислу треба препознати сличности које оснивачки уговори имају са уставима држава. Одговор пре свега треба наћи у пракси Европског суда правде, јер је његов рад инаугурисао уставне принципе Европске заједнице, сада Европске уније. Као орган Заједнице који би требало да обезбеди ефикасност и униформност у примени комунитарног права, Суд је у предметима у којима је одлучивао, дошао до закључка да је европско право изнад националног права било које државе чланице. Суд треба, тумачећи норме европског права да обезбеди његову адекватну интерпретацију. Идеја вишег права је заједничка: уставно право је хијерархијски више у односу на остале норме унутрашњег права држава чланица, али и европско право је хијерархијски више у односу на националне норме држава чланица. То заправо значи да се не могу применити норме националног права које су конфликтне у односу на оснивачке уговоре. Оснивачки уговори се, теоретски, могу упоредити са Келзеновом основном нормом.