'Grlom' u privatizaciju
Apstrakt
Donošenje novog zakona je bilo je neekonomično i necelishodno. U vremenu njegovog čekanja već bi se najveći deo privrede privatizovao po Zakonu iz 1997., usled straha da se novim zakonom ne pogoršaju uslovi za privatizaciju po zaposlene i građane. Ovako, smo opet u zakašnjenju. Umesto donošenja novog zakona. trebalo je samo da se izmeni Zakon iz 1997., radi otklanjanja njegovih mana. To je moglo da se učini jednostavnim ukidanjem prava prečeg sticanja besplatnih i diskontnih akcija zaposlenima ili smanjivanjem obima društvenog kapitala na čije preče besplatno sticanje bi imali pravo (npr. sa 60% na 30%). Ostatak, koji ne bi bio razdeljen zaposlenima u subjektu privatizacije (od npr. 30%), trebalo je predvideti da se besplatno raspodeljuje građanima (spoljnim akcionarima). Time bi ce zavela otvorena privatizacija, umesto zatvorene privatizacije. Osim toga trebalo je zavesti obavezu preduzeća koja su sprovela privatizaciju, da privatizacione akcije kotiraju u berzi, kako bi svojim akcion...arima omogućili njihovu prodaju. Najzad, promet privatizacionih akcija trebalo je osloboditi od poreza na promet apsolutnih prava, kako bi postigle što realniju tržišnu cenu i kako bi se izbegli fiktivni ugovori sa nerealno nižim cenama, samo iz poreskih razloga. Novom poreskom reformom učinjeno je upravo obratno, jer je stopa tog poreza povećana sa 3 % na 5 %. Umesto svega navedenog, donet je nov zakon, sa mnogo neracionalnijim, neefikasnijim i skupljim rešenjima. Zdravom umu je neshvatljiva toliko čvrsto nastojanje vladajućih političkih krugova da našu privredu jeftino predaju u ruke strancima, kad se zna da ni oni nisu čarobnjaci da je brzo izvuku iz krize zbog objektivnih uslova u kojima se nalazi. Ako je razumljiva želja da se svojina i upravljanje nad loše stojećim preduzećima poveri strancima, prosto je besmisleno da im se predaju u ruke profitabilna preduzeća uz simboličnu naknadu. Izgleda da će nam se t? ipak desiti, iako najveći broj nas nije zbog toga glasao za vladajuću grupaciju. No, po nju nikakva šteta ne može da nastupi, jer je svesna da će se raspasti do sledećih izbora. To znači da nakon njih neće biti nikog ko će da snosi bar političku, ako ne materijalnu i krivičnu odgovornost za nanetu štetu privredi i društvu. Verovatno će zbog toga političari iz vladajuće koalicije i ponašaju tako osiono, nadobudno nepromišljeno i neodgovorno u vrlo ozbiljnim poslovima koje rade, kakvi su i oni u privatizaciji. Nepristrasnim posmatračima ostaje samo da razmatraju razloge takvog postupanja 'nove vlasti' u privatizaciji, koja tvrdi da je novi sistem u nacionalnom interesu. Verovatno je da su suština i sistem privatizacije tako namerno smišljeni (navodno, po uputstvima Svetske banke). Pitanje je da li je ta namera po stanovništvo ove zemlje dobra ili zla. Što se tiče tehničkih pitanja u Zakonu i novom sistemu privatizacije najverovatnije je da su greške učinjene slučajno, pre svega iz neznanja i nestručnosti. S toga, piscu ovog teksta ostaje da zaključi jednom od Konfučijevih mudrosti o razredima znalaca. Ona glasi: 'Ko ne zna,a ne zna da ne zna, opasan je, čuvaj ga se. Ko ne zna, a zna da ne zna, mlad je. Nauči ga. Ko zna, a ne zna da zna, spava. Probudi ga. Ko zna i zna da zna mudar je. Sledi ga.' Svako ko je iole nepristrasan prema sebi može da odredi kojoj vrsti znalca iz citirane mudrosti pripada u odgovarajućoj oblasti. Prema onome što je pokazano Zakonom, srpsko Ministarstvo privatizacije, kao nosilac celog projekta, izgleda da spada u početnu vrstu znalca. Prema tome, čuvajmo se i njega i njegove privatizacije.
Izvor:
Pravo i privreda, 2001, 38, 9-12, 37-67Izdavač:
- Udruženje pravnika u privredi Srbije, Beograd
Institucija/grupa
Pravni fakultet / Faculty of Law University of BelgradeTY - JOUR AU - Jovanović, Nebojša PY - 2001 UR - https://ralf.ius.bg.ac.rs/handle/123456789/166 AB - Donošenje novog zakona je bilo je neekonomično i necelishodno. U vremenu njegovog čekanja već bi se najveći deo privrede privatizovao po Zakonu iz 1997., usled straha da se novim zakonom ne pogoršaju uslovi za privatizaciju po zaposlene i građane. Ovako, smo opet u zakašnjenju. Umesto donošenja novog zakona. trebalo je samo da se izmeni Zakon iz 1997., radi otklanjanja njegovih mana. To je moglo da se učini jednostavnim ukidanjem prava prečeg sticanja besplatnih i diskontnih akcija zaposlenima ili smanjivanjem obima društvenog kapitala na čije preče besplatno sticanje bi imali pravo (npr. sa 60% na 30%). Ostatak, koji ne bi bio razdeljen zaposlenima u subjektu privatizacije (od npr. 30%), trebalo je predvideti da se besplatno raspodeljuje građanima (spoljnim akcionarima). Time bi ce zavela otvorena privatizacija, umesto zatvorene privatizacije. Osim toga trebalo je zavesti obavezu preduzeća koja su sprovela privatizaciju, da privatizacione akcije kotiraju u berzi, kako bi svojim akcionarima omogućili njihovu prodaju. Najzad, promet privatizacionih akcija trebalo je osloboditi od poreza na promet apsolutnih prava, kako bi postigle što realniju tržišnu cenu i kako bi se izbegli fiktivni ugovori sa nerealno nižim cenama, samo iz poreskih razloga. Novom poreskom reformom učinjeno je upravo obratno, jer je stopa tog poreza povećana sa 3 % na 5 %. Umesto svega navedenog, donet je nov zakon, sa mnogo neracionalnijim, neefikasnijim i skupljim rešenjima. Zdravom umu je neshvatljiva toliko čvrsto nastojanje vladajućih političkih krugova da našu privredu jeftino predaju u ruke strancima, kad se zna da ni oni nisu čarobnjaci da je brzo izvuku iz krize zbog objektivnih uslova u kojima se nalazi. Ako je razumljiva želja da se svojina i upravljanje nad loše stojećim preduzećima poveri strancima, prosto je besmisleno da im se predaju u ruke profitabilna preduzeća uz simboličnu naknadu. Izgleda da će nam se t? ipak desiti, iako najveći broj nas nije zbog toga glasao za vladajuću grupaciju. No, po nju nikakva šteta ne može da nastupi, jer je svesna da će se raspasti do sledećih izbora. To znači da nakon njih neće biti nikog ko će da snosi bar političku, ako ne materijalnu i krivičnu odgovornost za nanetu štetu privredi i društvu. Verovatno će zbog toga političari iz vladajuće koalicije i ponašaju tako osiono, nadobudno nepromišljeno i neodgovorno u vrlo ozbiljnim poslovima koje rade, kakvi su i oni u privatizaciji. Nepristrasnim posmatračima ostaje samo da razmatraju razloge takvog postupanja 'nove vlasti' u privatizaciji, koja tvrdi da je novi sistem u nacionalnom interesu. Verovatno je da su suština i sistem privatizacije tako namerno smišljeni (navodno, po uputstvima Svetske banke). Pitanje je da li je ta namera po stanovništvo ove zemlje dobra ili zla. Što se tiče tehničkih pitanja u Zakonu i novom sistemu privatizacije najverovatnije je da su greške učinjene slučajno, pre svega iz neznanja i nestručnosti. S toga, piscu ovog teksta ostaje da zaključi jednom od Konfučijevih mudrosti o razredima znalaca. Ona glasi: 'Ko ne zna,a ne zna da ne zna, opasan je, čuvaj ga se. Ko ne zna, a zna da ne zna, mlad je. Nauči ga. Ko zna, a ne zna da zna, spava. Probudi ga. Ko zna i zna da zna mudar je. Sledi ga.' Svako ko je iole nepristrasan prema sebi može da odredi kojoj vrsti znalca iz citirane mudrosti pripada u odgovarajućoj oblasti. Prema onome što je pokazano Zakonom, srpsko Ministarstvo privatizacije, kao nosilac celog projekta, izgleda da spada u početnu vrstu znalca. Prema tome, čuvajmo se i njega i njegove privatizacije. PB - Udruženje pravnika u privredi Srbije, Beograd T2 - Pravo i privreda T1 - 'Grlom' u privatizaciju EP - 67 IS - 9-12 SP - 37 VL - 38 UR - conv_1864 ER -
@article{ author = "Jovanović, Nebojša", year = "2001", abstract = "Donošenje novog zakona je bilo je neekonomično i necelishodno. U vremenu njegovog čekanja već bi se najveći deo privrede privatizovao po Zakonu iz 1997., usled straha da se novim zakonom ne pogoršaju uslovi za privatizaciju po zaposlene i građane. Ovako, smo opet u zakašnjenju. Umesto donošenja novog zakona. trebalo je samo da se izmeni Zakon iz 1997., radi otklanjanja njegovih mana. To je moglo da se učini jednostavnim ukidanjem prava prečeg sticanja besplatnih i diskontnih akcija zaposlenima ili smanjivanjem obima društvenog kapitala na čije preče besplatno sticanje bi imali pravo (npr. sa 60% na 30%). Ostatak, koji ne bi bio razdeljen zaposlenima u subjektu privatizacije (od npr. 30%), trebalo je predvideti da se besplatno raspodeljuje građanima (spoljnim akcionarima). Time bi ce zavela otvorena privatizacija, umesto zatvorene privatizacije. Osim toga trebalo je zavesti obavezu preduzeća koja su sprovela privatizaciju, da privatizacione akcije kotiraju u berzi, kako bi svojim akcionarima omogućili njihovu prodaju. Najzad, promet privatizacionih akcija trebalo je osloboditi od poreza na promet apsolutnih prava, kako bi postigle što realniju tržišnu cenu i kako bi se izbegli fiktivni ugovori sa nerealno nižim cenama, samo iz poreskih razloga. Novom poreskom reformom učinjeno je upravo obratno, jer je stopa tog poreza povećana sa 3 % na 5 %. Umesto svega navedenog, donet je nov zakon, sa mnogo neracionalnijim, neefikasnijim i skupljim rešenjima. Zdravom umu je neshvatljiva toliko čvrsto nastojanje vladajućih političkih krugova da našu privredu jeftino predaju u ruke strancima, kad se zna da ni oni nisu čarobnjaci da je brzo izvuku iz krize zbog objektivnih uslova u kojima se nalazi. Ako je razumljiva želja da se svojina i upravljanje nad loše stojećim preduzećima poveri strancima, prosto je besmisleno da im se predaju u ruke profitabilna preduzeća uz simboličnu naknadu. Izgleda da će nam se t? ipak desiti, iako najveći broj nas nije zbog toga glasao za vladajuću grupaciju. No, po nju nikakva šteta ne može da nastupi, jer je svesna da će se raspasti do sledećih izbora. To znači da nakon njih neće biti nikog ko će da snosi bar političku, ako ne materijalnu i krivičnu odgovornost za nanetu štetu privredi i društvu. Verovatno će zbog toga političari iz vladajuće koalicije i ponašaju tako osiono, nadobudno nepromišljeno i neodgovorno u vrlo ozbiljnim poslovima koje rade, kakvi su i oni u privatizaciji. Nepristrasnim posmatračima ostaje samo da razmatraju razloge takvog postupanja 'nove vlasti' u privatizaciji, koja tvrdi da je novi sistem u nacionalnom interesu. Verovatno je da su suština i sistem privatizacije tako namerno smišljeni (navodno, po uputstvima Svetske banke). Pitanje je da li je ta namera po stanovništvo ove zemlje dobra ili zla. Što se tiče tehničkih pitanja u Zakonu i novom sistemu privatizacije najverovatnije je da su greške učinjene slučajno, pre svega iz neznanja i nestručnosti. S toga, piscu ovog teksta ostaje da zaključi jednom od Konfučijevih mudrosti o razredima znalaca. Ona glasi: 'Ko ne zna,a ne zna da ne zna, opasan je, čuvaj ga se. Ko ne zna, a zna da ne zna, mlad je. Nauči ga. Ko zna, a ne zna da zna, spava. Probudi ga. Ko zna i zna da zna mudar je. Sledi ga.' Svako ko je iole nepristrasan prema sebi može da odredi kojoj vrsti znalca iz citirane mudrosti pripada u odgovarajućoj oblasti. Prema onome što je pokazano Zakonom, srpsko Ministarstvo privatizacije, kao nosilac celog projekta, izgleda da spada u početnu vrstu znalca. Prema tome, čuvajmo se i njega i njegove privatizacije.", publisher = "Udruženje pravnika u privredi Srbije, Beograd", journal = "Pravo i privreda", title = "'Grlom' u privatizaciju", pages = "67-37", number = "9-12", volume = "38", url = "conv_1864" }
Jovanović, N.. (2001). 'Grlom' u privatizaciju. in Pravo i privreda Udruženje pravnika u privredi Srbije, Beograd., 38(9-12), 37-67. conv_1864
Jovanović N. 'Grlom' u privatizaciju. in Pravo i privreda. 2001;38(9-12):37-67. conv_1864 .
Jovanović, Nebojša, "'Grlom' u privatizaciju" in Pravo i privreda, 38, no. 9-12 (2001):37-67, conv_1864 .