Modeli multilаterаlnog ugovornog regulisаnjа odgovornosti zа ekološku štetu i njihov uticаj nа režim usvojen u prаvu Evropske unije

Abstract

Када је Европска унија крајем прошлог века почела да гради сопствена правила о еколошкој одговорности, имала је пред собом већ готова решења садржана у мултилатералним међународним уговорима, као и могућност да анализира њихову ефикасност, добре и лоше стране, све са циљем да се евентуално определи за неко од њих. Из одредаба близу три стотине међународних конвенција апстрахована су четири основна модела регу- лисања материје одговорности за штету причињену животној околини, али су идентификоване и извесне подгрупе у оквиру истог модела. Рад представља покушај да се модели мултилатералног уговорног регулисања питања одговорности за еколошку штету доведу у везу са Директивом 2004/35/ЕЗ о еколошкој одговорности. Из упоредног приказа појединих ре- шења усвојених Директивом и решења из међународних уговора о грађан- ској одговорности, може се извести закључак да је Директива најближа моделу усвојеном у уговорима уско специјализованим за питање одговор- ности. Ипак, ради анализе утицаја који је тај модел, тачније два њего- ва облика (секторски и општи), имао на право Европске уније, акценат је стављен на елементе у погледу којих се усвојена решења разилазе, конкретно на појам еколошке штете, врсту високоризичних активности и улогу државе. Крајњи закључак се своди на то да Директива комбинује две варијанте модела који одговара мултилатералним уговорима специја- лизованим за питање одговорности. По својим карактеристикама, она је ближа и неретко је инспирисана одредбама Лугано конвенције о грађанској одговорности за штету насталу високоризичним активностима од 1993. године. Ипак, поједини секторски оријентисани уговори у материји одго- ворности добили су можда и значајније место у Директиви јер је самом Директивом предвиђена примена тих уговора у случају да еколошка ште- та настане активностима које они регулишу.

When the European Union started to develop its own rules on environmental liability at the end of the last century, it had at its disposal certain ready-made solutions contained in multilateral international treaties, as well as a possibility to analyze their effectiveness for the purpose of potentially opting for some among them. Four different models of treating environmental liability were abstracted from the provisions of nearly three hundred international conventions. Certain sub-groups of treaties were also identified within each specific model. This article explores the link between the models of treating environmental liability by multilateral treaties and the solution adopted by Directive 2004/35/EC on environmental liability. The comparative analysis of certain solutions adopted in the Directive and the ones stipulated in international treaties on civil liability for environmental damage, provides for a conclusion that the Directive is closest to the model adopted in treaties specialized for the issue of liability. However, in order to analyze the impact that this model, namely its two forms (general and sectoral), had on the European Union law, the focus was placed on certain elements in terms of which the adopted solutions differ, in particular the concept of environmental damage, the type of high-risk activity and the role of the State. The author comes to a conclusion that the regime established by the Directive combines two versions of the model adopted in multilateral treaties that specialize in the issue of liability. Regarding its characteristics it seems to have been inspired by the 1993 Lugano Convention on Civil Liability for Damage Caused by Dangerous Activities. However, certain sectororiented liability treaties were given perhaps even more important place in the Directive since the Directive envisages the application of these treaties in cases of environmental damage resulting from activities that they regulate.