Rasprava o gornjem domu u nikoljskom odboru 1868

Abstract

Постављено као кључни проблем уставне реформе, питање горњег дома било је претресано у првој уставној расправи у Србији у децемб- ру 1868. године. У раду се анализирају образложења супротстављених схватања о двојакој улози горњег дома у очувању уставне равнотеже власти: с једне стране, да буде брана скупштинској свемоћи и да уме- рава пренагљености и једностраности изабраног дома, те као елемент стабилности отклања употребу владаочевог вета, а с друге стране, да организован као надзорна власт, буде јак центар отпорa према влади. Предлози начина образовања горњег дома (начело изборности са мода- литетима посредног или корпоративног избора, принцип именовања са варијантама везаности прописаним својствима или кандидaтским листама, чланство по положају, трајање мандата) разматрају се са становишта обезбеђивања заступљености друштвених редова, пред- стављености образоване мањине и јемстава самосталности. У погледу овлашћења горњег дома, већина учесника у расправи заложила се за пра- во законодавне иницијативе оба дома и превагу скупштине у случајеви- ма несагласности, или у солуцији гласања на заједничкој седници, или у решењу апела на народ. Такође, већина се изјаснила за суделовање горњег дома у поступку кривичне министарске одговорности и у фази опту- жења и у фази суђења, док проблем политичке одговорности министара пред домовима парламента није подробније расправљан. Аутор закљу- чује да су за Јована Ристића гледишта исказана у Никољском одбору била упозорење да би горњи дом могао делотворније да контролише и обуздава владу него скупштина и да је то пресудно утицало да дводом- ни систем није био усвојен у Намесничком уставу.

Nominated as a key problem of constitutional reform the question of Second Chamber was discussed in the first constitutional debate in Serbia in December 1868. In this article are analysed expositions of opposite conceptions of twofold role of the Second Chamber aimed at preservation of constitutional balance of powers: on one side, to be a bulwark against parliamentary omnipotence and to moderate recklesses and one–sidednesses of the elected chamber, and as an element of stability to disuse the monarch’s veto; on the other side, organized as control power to be a strong resistent centre against the government. The propositions of organizing principles of the Second Chamber (electoral principle with modalities of indirect or corporative election, principle of appointment with the variations of binding by prescribed qualities or candidate lists, membership by position, duration of mandate) are analysed from the standpoint of providing proper representation of social orders and educated minority and guarantees of individual independence. Concerning the powers of the Second Chamber the majority of participants in debate stood for the legislative initiative of both chambers and preponderance of elected chamber in cases of disagreement, or by voting in the joint session or by appeal to electoral body. The majority also stated for the participation of the Second Chamber in the procedure of ministerial criminal responsibility both in phases of accusation and of trial, while the problem of ministerial political responsibility in bi-cameral system was not fully discussed. The author concludes that for Jovan Ristić the standpoints expressed in Saint Nicholas’ Day Committee were warning that the Second Chamber would more effectively control and restrain government than the elected body alone; and that was the decisive reason why the bi-cameral system was not adopted in Regent Constitution of 1869.