Rimsko-vizantijska pravna tradicija u budvanskoj komuni pod mletačkom vlašću

Abstract

Аутор се бави судбином овог средњовековног града после доласка под млетачку власт и констатује да се на примеру Будве јасно показује како промена моћног и цивилизацијски супериорног „заштитника” не мора нужно обезбедити даљи просперитет и свим његовим поданицима. Ус- лед најезде Турака, геостратешка позиција Будве се потпуно променила и она је сведена на млетачко војно утврђење. За православни живаљ у градовима Зетског приморја, па и Будве, то је период вишевековне борбе, не само за голи опстанак, него и за очување свог духовног наслеђа. Аутор закључује да су управо преписи Душановог законика (Паштровски, Гр- баљски) и Законоправила Св. Саве (Иловички) представљали основ очу- вања српско-византијске правне традиције на приморју, како световне, тако и духовне. Отуда аутор констатује да је доба настанка Будван- ског статута, за владавине цара Душана, представљало врхунац раз- воја будванске комуне, зенит која она у наредним вековима више није могла достићи.

The author deals with the fate of the medieval commune of Budva after coming under Venetian rule and notes that the example of this city clearly shows how the change of a powerful and in the sense of civilization, superior „protector” does not necessarily ensure future prosperity for all his subjects. As a result of the Turkish invasion, the geo-strategic position of Budva changed completely and it was reduced to a Venetian military fortress. For the Orthodox population in the cities of the Zeta coast, including Budva, this was a period of many centuries of struggle not only to survive, but also to preserve their spiritual heritage. The author concludes that the copies of Dušan’s Code (Paštrovski, Grbaljski) and Nomokanon of St. Sava (Ilovički), were the basis of preserving the Serbian-Byzantine legal tradition on the coast, both secular and spiritual. Therefore, the author concludes that the time when the Statute of Budva was created, during the reign of Emperor Dušan, represents the pinnacle of development of the Budva commune, a zenith which it, in the coming centuries, could no longer reach.