Agencije Evropske unije i donošenje odluka : dug put do pronalaženja pozicije u ustavnoj strukturi

Abstract

Једно од најважнијих питања положаја и улоге агенција Европске уније представља њихово учешће у доношењу аката Уније, како опш- тих тако и посебних. Посебан изазов представља чињеница да агенције нису оснивачким уговорима предвиђене као институције Европске уније, нити је приликом преговарања Уговора из Лисабона постигнут спора- зум да се посебним чланом уговора установи правни основ за њихово ос- нивање иако сам Уговор у већем броју чланова реферира на постојање агенција и експлицитно предвиђа могућност контроле њихових аката. У овом поглављу анализирамо доношења аката у Европској унији, деле- гирање овлашћења Комисији за усвајање дела нелегислативних аката, као и питањем доношења нелегислативних и појединачних аката од стране европских агенција и утицаја судске праксе на делегирање аген- цијама. Иако уговори начелно задржавају монопол Комисије за доношење нелегислативних аката, увиђа се да су у законодавној пракси развијени паралелни системи делегације који омогућавају све проминентнију улогу агенција, чиме њихов положај остаје актуелно питање за правну тео- рију.

One of the central issues of the position of the European Union agencies is their participation in the adoption of Union acts, both general and individual. A particular challenge is fact that the agencies are not envisaged as EU institutions in founding treaties, nor it was decided by Lisbon Treaty to introduce a specific legal basis the establishment of agencies, even though the Treaty in a number of articles refers to the existence of agencies and explicitly enables control of their acts. In this chapter, we analyze the adoption of acts in the European Union, delegation to the Commission to adopt part of the non-legislative acts, adoption of general and individual acts by European agencies and the impact of case law on delegation to the agencies. Although Treaty in principle retain the monopoly of the Commission for the adoption of non-legislative acts, it is noticeable that parallel systems of delegation have been developed in legislative practice, allowing for a more prominent role for the agencies, thus their position remains a topical issue for legal theory.