Donošenje našeg prvog skupštinskog poslovnika

Abstract

Услед скромних знања и недостатка искуства посланика и оскуд- ности парламентарне традиције и обичаја и конвенција утврђених прак- сом, током претреса законског предлога владе о уређењу парламентарног поступка у скупштинском сазиву из 1870. године пажња посланика била је усредсређена поглавито на питања одговорности председника скупштине и законског утврђивања јемства редовног сазива по праву. У раду се такође разматрају и кључни проблеми које је својим решењима отворио наш први скупштински пословник: питања законске форме нормирања парламен- тарног поступка, опсега дисциплинске власти скупштине, слободе дебате, поштовања права мањине и мера против опструкције. Исказујући се као рестриктивне у потоњој пракси, те су одредбе, осим законске форме у којој се видела поузданија гарантија ваљане процедуре него у форми парламен- тарне резолуције, биле измењене пословником скупштине из 1889. године, једним од либералнијих у светлу савремених упоредних решења.

At the time when the first Code of Parliamentary Procedure was enacted by the Serbian National Assembly there were many obstacles: modest knowledge and shortage of experience of the people’s representatives, and indigence of parliamentary tradition and customs and conventions established by the practice. These were the reasons why during the debate of government’s bill on the ordering of parliamentary procedure in the Assembly’s session of 1870 the main attention was devoted to the responsibility of the Assembly’s President, and legal guaranties of regular summons at law. This article is also devoted to the cardinal problems which by its solutions had been opened by our first Code of Parliamentary Procedure: the questions of legal form of regulating parliamentary procedure, the extent of the Assembly’s disciplinary powers, the freedom of debate, the respect of minority rights and the measures against the obstruction. Expressed as restrictive in subsequent practice, these provisions, except legal form which was considered more reliable guarantee of proper procedure than the form of parliamentary resolution, had been amended by the Code of Parliamentary Procedure of 1889, one of the most liberal codes in the light of contemporary comparative solutions.