Od agencifikacije do deagencifikacije : upravni poslovi u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji i evropske integracije

Abstract

У претходних петнаест година институционални оквир зашти- те животне средине у Србији доживео је бројне трансформације које су се одвијале паралелно са процесом европских интеграцијa које су посебно изазовне у тој области. Значајан аспект институционалних промена представљало је установљавање (јавних) агенција уз постојање дивергент- них процеса агенцификације и деагенцификације у кратком временском периоду a домен заштите животне средине је представљао главни локус тих промена код нас. У поглављу се, осим оквира за оснивање и деловање агенција у нашем праву, анализирају положај и улога две постојеће и једне укинуте агенције у тој области – Агенције за животну средину, Агенције за хемикалије и Агенције за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије, уз разматрање могућности даљег развоја агенцијског мо- дела у овој области у контексту интегративних процеса и усклађивања са правом Европске уније. У раду се посебно анализирају контрадикторности установљења агенција у нашем правном систему и отварају питања у вези са могућностима остваривања самосталности експертских институција уз постојеће аранжмане контроле њихових аката.

Public agencies have become an indispensible governance feature globally over the past thirty years, especially in areas requiring high level of expertise. This chapter examines agencification of environmental governance in the Serbian context by studying three agencies established in the field during the processes of public administration reform, European integration and harmonisation with the EU environmental acquis. Over the studied period, the agencification is contrasted with the de-agencification process, with environmental governance as a main locus of these divergent processes in Serbian society. It is posible to draw conclusions and sketch the chaotic legislative and political context in which protection of the environment and the expertise necessary for the required highly complex tasks is being sidetracked and discredited. The findings are also used to suggest possibilities for further development of the agency model in Serbian law and especially the field of environmental protection.