Zabrana zlostavljanja u okviru Saveta Evrope

Abstract

Почетни кораци у правцу забране мучења, нечовечног и понижавајућег поступања или кажњавања предузети су на универзалном нивоу после Другог светског рата. Временом се у оквиру Савета Европе обезбеђују ефикаснији механизми за заштиту од злостављања, судски и вансудски, превентивног карактера. Активност се најпре одвија у члану 3 Европске конвенције о људским правима кроз еволуционистичко тумачење Европског суда за људска права. Затим се надовезује примена Европске конвенције против мучења на основу које је формиран Европски комитет против мучења. Његов основни задатак је да посећује места где се налазе лица лишена слободе и да упућује препоруке државама уговорницама ради побољшања положаја тих особа. С обзиром на то да сe у члану 3 само наводи да нико не сме бити подвргнут злостављању, стандарди створени праксом Суда и Комитета имају велики значај. На основу анализе пресуда и извештаја међународних тела, приметно је да постоји раскорак између нормативног напретка и дешавања у прак- си. Непостојање делотворног механизма за санкционисање случајева злостављања и обештећење жртава, лоши материјални услови и пренасељеност затворских установа само су неки од уочених проблема са којима се Србија сусреће.

The initial steps towards the prohibition of torture, inhuman and degrading treatment or punishment were undertaken on the universal level, after World War II. Over time, within the Council of Europe, more effective mechanisms for protection against abuse, judicial and non-judicial of preventive character are provided. The activity first takes place under Article 3 of the European Convention on Human Rights through an evolutionary interpretation by the European Court of Human Rights. Then, the application of the European Convention against Torture on the basis of which the European Committee against Torture was established, is being supplemented. Its main task is to carry out visits to places where persons are deprived of their liberty and to make recommendations to the States Parties in order to improve the situation of those persons. Given that Article 3 merely states that no one shall be subjected to abuse, standards created through the practice of the Court and the Committee are of great importance. Based on the analysis of the judgments and reports of international bodies, it is noticeable that there is a discrepancy between normative progress and developments in practice. The absence of an effective mechanism for sanctioning cases of abuse and compensation of victims, poor material conditions and the overcrowding of prison facilities are just some of the problems that Serbia faces.