Načelo jednakosti u oblasti zapošljavanja u pozitivnom pravu Republike Srbije

Abstract

У области рада и запошљавања је начело једнакости, тачније његово непоштовање које за последицу има дискриминаторно поступање, можда и највидљивије, јер свако, пре или касније, долази у додир са овом облашћу правног система. У радном праву се предметно начело развијало етапно, еволуирајући од једнакости у остваривању, коришћењу и заштити социјално-економских права, преко забране дискриминације при остваривању и заштити истих, да би, као сам врхунац једнакости, била прописана позитивна дискриминација, тј. афирмативне мере у корист оних лица која су због неког дефекта или својства у суштински неједнаком положају са осталим лицима, па је неопходно да им се давањем предности та једнакост обезбеди. Радни однос је специфичан, јер се самим чином закључења уговора о раду, његове две стране, послодавац и запослени, стављају у позицију да нису ни правно ни фактички једнаки, при чему је послодавац страна која је надмоћнија, а запослени страна која је правно субординирана. Са таквим односом снага, имајући на уму критеријум да само једнаке треба третирати једнако, а неједнаке неједнако, можемо говорити искључиво о једнакости међу радницима, са једне, и једнакости међу послодавцима, са друге стране.