Prevremena otplata kredita

Abstract

У овом раду аутор разматра право корисника кредита, одно- сно корисника финансијских услуга на превремену отплату креди- та. Анализирају се норме Закона о облигационим односима, с об- зиром на то да је уговор о кредиту био регулисан једино тим за- коном све до доношења Закона о заштити корисника финансијских услуга (ЗЗКФУ), када је Закон о облигационим односима постао lex generalis за ту материју. Детаљно се анализирају одредбе ЗЗКФУ, које регулишу превремену отплату кредита и посебно, право банке на накнаду за превремену отплату кредита – под којим условима, уз која ограничења и у којој висини банка има право на такву накнаду. Одредбе ЗЗКФУ се пореде са одредбама Директиве ЕУ о уговорима о потрошачким кредитима из 2008. године, како би се увидело до које мере су одредбе Директиве ЕУ имплементиране у српско право. Указује се на основне неусклађености ЗЗКФУ у односу на Директиву ЕУ, које би требало отклонити, имајући у виду да немају никакво оправдање, осим заштите интереса банака на штету оправданих интереса корисника финансијских услуга. У раду се наводе и ос- новна решења Директиве 2014/17/ЕУ о потрошачком стамбеном кредитирању. Поводом одређених питања која су се појавила у пракси као спорна, аутор наводи одговоре Народне банке Србије, и скреће пажњу на њихове недостатке или предлаже одређени начин њиховог тумачења.

In this paper, the author analyzes the right of the borrower, i.e. the user of financial services to early repayment of credit. The provisions of the Law on Obligations are analyzed, since the credit agreement was regulated only by that Law until the adoption of the Law on Protection of Financial Services Users (the LPFSU), when the Law on Obligations became the lex generalis in this area. The provisions of the Law on Protection of Financial Services Users, regulating the early repayment of credits, and in particular, the right of bank to compensation for early repayment of credit, are analyzed in detail – under what conditions, with which limits and in what amount the bank is entitled to such compensation. The provisions of the LPFSU are compared with the provisions of the Directive 2008/48/EC of the European Parliament and of the Council of 23 April 2008 on credit agreements for consumers in order to see to what extent the provisions of this Directive are implemented in Serbian law. The author points out the main inconsistencies of the Serbian law in regard to the Directive that should be removed, bearing in mind that those inconsistences have no justification, except for the protection of banks’ interests contrary to the justified interests of financial services users. The paper also presents the main ideas of the Directive 2014/17/EU of the European Parliament and of the Council of 4 February 2014 on credit agreements for consumers relating to residential immovable property. Regarding certain issues that have appeared in business practice as controversial, the author quotes the answers of the National Bank of Serbia, but draws attention to the drawbacks of these responses or suggests a certain way of their interpretation.