Shvatanja o odnosu zablude i odgovornosti za nedostatke u uporednopravnoj sudskoj praksi

Abstract

У пракси се често јављају случајеви чије су околности так- ве да се с правом отвара питање која правна средства стоје на располагању правним субјектима у заштити њихових права. Један је од таквих и случај када купац открије да на купљеној ствари постоји скривена мана. Ако је та скривена мана постојала још у тренутку закључења уговора, али ју је купац открио тек након пријема, да ли он може захтевати поништење уговора због за- блуде о битним својствима ствари или су му доступна само сред- ства предвиђена правилима о одговорности продавца за скривене мане како би се заштитио? Проблем односа ових двеју установа је у упоредноправној судској пракси нарочито долазио до изражаја у случајевима када је купац преклудиран у праву које му припада према правилима о одговорности за недостатке. Остаје ли он тада без заштите или може прибегнути правилима о заблуди како би успео да напусти нежељени уговорни однос?

The solution according to which the buyer is entitled to choose which set of remedies to pursue in case of a hidden deffect, has undoubtedly its disadvantages: the buyer’s interests seem to be overprotected. Even when his claim for breach of warranty of quality is time-barred, he may still be able to find his way out of the contract, by avoiding it on the grounds of mistake. Yet, however reprochable, it seems more difficult to explain and support other solutions suggested in comparative court practice. The idea supported by the Cour de Cassaton in the middle of the last century, that time constraints set by the rules on guarantee for hidden defects should also be applied on the claims for avoidance for mistake, should undoubtedly be rejected since it has no legal grounds in the law. On the other hand, even though it is more understandable, there seems to be no reason convincing enough to completely deprive the aggrieved party of the right to avoid the contract when the object bought proves to be deffective: firstly, the legislator has neither expressly nor implicitly prioritize one legal institute over the other; secondly, this solution cannot be adequately explained through the maxim lex specialis derogat legi generali, without changing its nature and scope; thirdly, providing for the rules on mistake, the legislator has in a general manner ensured the protection of the (presumed) will of all contracting parties: why should such a protection be denied to the buyers?; finally, if one were to accept the aforementioned restricted approach, it would significantly narrow the domain of application of the rules on mistake and make this legal institute almost incidental in court practice.