Akti nasilja – porodičnopravni i krivičnopravni aspekt

Abstract

Насиље у породици је универзална појава која прожима свако друштво и није условљена државном територијом, етничком припадношћу, социјалним статусом, висином прихода, годинама. Присуство насиља није могуће у потпуности утврдити јер оно неретко остаје скривено због страха и срамоте члана породице који насиље трпи. Средина у којој жртва живи својом несензибилношћу, несаосећајношћу, осуђивачким приступом и претераним рационализмом када су туђа осећања и живот у питању доприноси повећању страха жртве и може представљати кочницу у доношењу одлуке да се насиље пријави и покрену одговарајући поступци у којима ће жртви бити пружена правна заштита. Породични односи спадају у интимну сферу сваког појединца, па би уплитање државе кроз пружање правне заштите требало да представља последњу могућност управо због природе породичних односа. Међутим, када је реч о насиљу у породици државна интервенција се сматра неопходном. Кривично дело насиља у породици први пут је инкриминисано 2002. године Законом о изменама и допунама Кривичног законика, чиме је пружена заштита жртвама насиља у породици. Затим је кривичноправна заштита добила подршку доношењем Породичног закона 2005. године који је предвидео шта се сматра насиљем у породици, мере и поступак заштите од насиља у породици. И поред доношења поменутих Закона, обим насиља у породици се није смањивао, зато је уследило доношење Закона о спречавању насиља у породици који је ступио на снагу 1. јуна 2017. године, чији је циљ да се насиље превенира. Овим Законом је стављен акценат на превентивну активност државних органа и дата су шира овлашћења полицијским службеницима. Доношењем поменутих Закона послата је јасна порука да насиље у породици не представља приватну ствар њених чланова, већ да је реч о озбиљном друштвеном проблему.