Ekonomske smetnje kao promenjene okolnosti po Bečkoj konvenciji o međunarodnoj prodaji robe

Abstract

У овом раду бавићемо се економским „сметњама“, тј. непредвиђеним околностима које знатно отежавају испуњење уговора. Ово стога што у теорији и пракси економска сметња задаје тешкоће и изазива несугласице о питању да ли Бечка конвенција о међународној продаји робе, потписана 11. априла 1980. године у Бечу (у даљем тексту: Бечка конвенција), регулише економску сметњу, те да ли она може да се подведе под чл. 79 Бечке конвенције и правила о промењеним околностима. Наиме, чл. 79 прописује да „ако једна страна не изврши неку од својих обавеза, она неће бити одговорна за неизвршење ако докаже да је до неизвршења дошло због сметње која је била ван њене контроле и да од ње није било разумно очекивати да у време закључења уговора сметњу узме у обзир, да избегне или савлада такву сметњу и њене последице.“ Даље, питање је, чак и ако подведемо економску сметњу под чл. 79 Бечке конвенције, да ли је могуће позвати се на овај члан и након испуњења обавезе - с обзиром на то да чл. 79 поставља предуслов да се обавеза није испунила. Онда нас логички след води на пут којим смо пошли, а то је питање оправданости подвођења економске сметње под актуелни текст чл. 79. Ако би се прихватила аргументација која иде у прилог ставу да економска сметња представља промењену околност која води измени или раскиду уговора (а ми се у раду бавимо само изменом) у чл. 79, питање оправданости таквог увођења се такође поставља ако разматрамо клаузулу rebus sic stantibus и схватање доктрине да је потребно прецизно одредити праг у ком би се случају активирала наведена клаузула, а све у светлу једнообразног тумачења и примене Бечке конвенције.