Smrtna kazna u Crnoj Gori od 1798. do 1860. godine

Abstract

Смртна казна је кривичноправна санкција која за циљ и последицу има смрт осуђеника. Засигурно спада међу најстарије кривичне санкције. Представљала је средство задовољења осећаја правде и очувања правног поретка и мира у друштвеној заједници, али и средство у којем се оличавала моћ владара у праву на помиловање, односно право на одлуку о људском животу. Своје порекло не само смртна казна, већ целокупно кривично право, води од крвне освете која је била ништа друго до природни инстинкт самоодржања, тј. урођени животињски рефлекс да се на ударац одговори ударцем. Ова казна готово и да није била позната старим Словенима у њиховој прапостојбини, док по доласку на Балканско полуострво није била често примењивана. Касније из византијског права продире у законодавство и добија своје законско обличје у време цара Душана. Разумно је претпоставити да се разлог непримењивања ове кривичне санкције може пронаћи у поштовању старих закона и обичаја, као и утицају православља. У религији која ставља живот, победу над смрћу и љубав према ближњима на примарно место, јасно се разликују појмови злочина и греха. Начела праштања и помиловања често су утицала на то да смртна казна буде замењена неком блажом санкцијом. Патримонијална јурисдикција цркава и манастира била је у оквиру обичајног права, те смртној казни није било места у христовуљама. Година 1496. остала је у српској историји упамћена као година коју је обележио пад последње српске средњовековне државе под османску власт. То је био, испоставиће се, почетак ропства које ће трајати вековима, а које ће изменити слику некадашње Црне Горе. Периоде који предстоје, обележиле су сталне борбе за слободу и самостално државно уређење, те је обичајно право у таквим условима имало примат. Посматрајући карактеристике Црногораца 19. века, примећује се да су највеће светиње образ, част и углед који у друштву имају. Цене добар глас и углед свог братства и племена, који се мора чувати да се не би окаљао или се помрачила слава предака. То су горштаци бујног сангвинистичког темперамента, нагле и жустре нарави. Изнад свега одани прецима. Динарски тип одликује јак темперамент, то су „виолентни, силни, огњевити људи”. Патријархални, јуначни и поносни. А највећи идеали су чојство и јунаштво.