Ćutanje uprave u Republici Srbiji : sa posebnim osvrtom na zemlje regiona

Abstract

Време представља изузетно значајан фактор у праву. Свака правна норма, самим тим и одговарајућа правна грана, са собом носи печат свог времена. Примењено на управу и на управноправну грану, може се рећи да у савременим условима управа (администрација) има пресудан значај. Постојање општег правног правила најчешће садржаног у законском тексту, само пo себи не значи и постојање индивидуалног права (или обавезе) титулара. Тек доношење појединачне норме, након претходно спроведене процедуре, има значај индивидуалног права или обавезе појединца. У том поступку претварања општег у појединачно, неопходна je ауторитативна интервенција одговарајућег органа власти. Улога администрације у поступку примјене и спровођења закона je активна, од ње се очекује чињење и то не било какво чињење, већ ефикасно, економично, експедитивно и професионално. Међутим, неретки су случајеви, поготово у времену константног ширења круга послова које администрација обавља и њеног јачања у свим друштвеним сферама, да она поступа крајње пасивно, тј. да не врши дужности које су joj законом поверене. У том случају поставља се питање, који су то разлози који доводе до неактивности управе? У циљу правне заштите појединаца створен и развијен je институт заштите од „ћутања управе“ или „административног нерешавања у управним стварима." Кроз могућност коришћења правних средстава против управне недисциплине штите се и основна људска права загарантована уставом као највишим правним актом једне државе, али и остварују принципи правичности и правде којима право генерално тежи. Такође, никако се не сме занемарити чињеница да појединац у управном односу има слабију позицију у односу на орган власти и да орган власти иступа са јачом вољом. Стога je неопходно, ако не у потпуности, макар дјеломично смањити неравнотежу у правном односу који настаје поводом и у вези са управним радом. Тако, забрана института ћутања управе представља доњи минимум испод којег се појединац више не би могао сматрати грађанином него подаником.