Razvod braka : uporednopravna analiza državnih i crkvenih propisa u Srbiji u XX veku

Abstract

Основно хришћанско тумачење развода брака базирано је на јеванђелским речима апостола Матеја - „што је Бог саставио, човек да не раставља“ (Мт. 19,6). Брак, дакле, представља нераскидиву везу мушкарца и жене. У јеванђељу по Матеју ипак наилазимо и на супротан пример у ком он човека ставља у центар одлучивања (слично и Мк.10,11 и Лк. 16,18). Хришћанско учење заправо не успоставља ово правило о нераскидивости као апсолутно и нормативно строго дефинисано. Овакав изузетак се наводи управо ради подсећања да закон Царства Божијег никада нема силу законске принуде, да он претпоставља слободан људски одзив, па према томе и дар хришћанског брака треба да буде прихваћен, да се слободно поживи или, да га евентуално човек одбаци. Уопште, јеванђеље никада не своди тајну људске слободе на законске прописе. Оно нуди човеку једини дар достојан њега као „слике Божије”, а то је тзв. “немогуће савршенство”. Човек дакле, представља центар одлучивања о браку и будућности таквог брачног односа, с тим што канони и Црква упућују на пожељне и правилне обрасце понашања, допуштајући апсолутно право одлучивања човеку као конститутивном елементу брачне заједнице. Црква заправо, тумачећи брак као једну од највећих светих тајни, допушта преузимање бремена брачног живота од стране мушкарца и жене. То подразумева старање о свим аспектима брачног живота од обе стране, с тим што супружника истиче у први план дајући му право али и одговорност старања о браку као „цркви у малом“. Брак је заједница два лица која у међусобној хармонији креирају заједницу која није само социјалне већ и духовне природе испуњена хришћанским врлинама, али и пожељним канонским поступањем са крајњим циљем сваког хришћанина – заслуживање Царства Божијег. Св. Григорије Богослов зато пише: “Ја сваком мужу и жени, старцу и младићу, градском житељу и сељаку, простом и старешини, богатом и сиромашном, пошто све призива један хришћански подвиг, дајем један савет – припремајте се радо за подвиг, не малаксавајте, не оклевајте, не губите време, које се више не може повратити. Јер садашње време је време делања, подвига, а будуће – време награђивања…”.