Poimanje člana 23 Konvencije o izvođenju dokaza u inostranstvu u građanskim i trgovačkim stvarima u zemljama kontinentalnog i anglosaksonskog prava

Abstract

Конвенција о извођењу доказа у иностранству у грађанским и трговачким стварима (Convention On The Taking Of Evidence Abroad In Civil Or Commercial Matters; у даљем тексту - Конвенција), важи за један од најважнијих међународних споразума донетих са циљем да, макар делимично, олакшају и униформишу решавање прекограничних грађанских и трговачких спорова. Уједно, њена сврха је и да подстиче развој судске и административне сарадње у грађанским и трговачким стварима. Донета је 18. марта 1970. године, на XI заседању Хашке конференције за међународно приватно право и, до средине 2019. године, броји 61 земљу потписницу. Србија је приступила Конвенцији 2010. године. Конвенција је ограничена већ самим својим називом на прикупљање доказа у „грађанским и трговачким стварима.“ Овај термин, ради веће еластичности, намерно није дефинисан у Конвенцији о извођењу доказа, нити у било којој другој Хашкој конвенцији, тако да је подложан различитим тумачењима између земаља уговорница. Уопштено говорећи, државе англосаксонског правног система, дефинишу као грађанску и трговачку ствар сваки предмет који није кривични, док земље континенталног права, теже тумачењу термина са више ограничења, подвлачећи додатну разлику између предмета приватног и јавног права, од којих последњи није ни грађански, ни трговачки. Чини се да је намера била да Конвенција систематизује универзални поступак за прибављање доказа у парници међу земљама потписницама, који би био скројен према праксама и прецедентног и континенталног права. Аутори нацрта Конвенције тежили су да формулишу споразум о методама који би „помирио различите правне филозофије континенталног и англосаксонског права, као и других система, дозвољавајући делотворно и успешно међународно прикупљање доказа и задовољавајући доктрине судског суверенитета.“ Конвенција премошћује овај јаз тако што систематизује три процедуре за прибављање доказа помоћу: замолница, дипломатских или конзуларних представника или пуномоћника. За разлику од поступка који подразумева коришћење конзуларних представника и пуномоћника, методе уз помоћ замолница су обавезне и нису подложне резервама од стране земаља потписница. Стога, предложени механизам за прибављање доказа међу потписницама функционише, пре свега, путем замолница које се шаљу из судова у којима се води поступак именованом Централном органу (члан 2) у свакој од земаља учесница, који је, по праву државе молиље, надлежан за извођење замољене процесне радње. Код нас је Централни орган Министарство правде Републике Србије, Одељење за правну помоћ у грађанским стварима. Циљ овог процеса је да елиминише нејасне дипломатске канале који одузимају време, а које би, у противном, користили судови у сврху добијања међународне судске помоћи. Такође, према члану 1 Конвенције, судски орган у замолници „не може захтевати извођење доказа који нису намењени за коришћење у судском поступку који се већ води или тек треба да буде покренут.“ Дакле, идеја водиља је да Конвенција омогући смањење процедуралних препрека на које се наилази када странке у парници траже доказе који се налазе у страној земљи са другачијим законодавним системом од њиховог.