Opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda

Abstract

Формални извори међународног јавног права, у најкраћем, дефинисани су у чл. 38. Статута Међународног суда правде. Посматрајући савремено међународно јавно право и међународне односе, интегрисаност држава у тако замишљен правни систем и брзину отварања нових простора за правно регулисање, поставља се питање колика је улога међународних уговора као егзактног вида уређивања односа у међународном јавном праву, а колика обичаја као вида културног наслеђа. Свесни ове дилеме, креатори Статута Међународног суда правде у ред главних извора међународног јавног права, поред међународних уговора и обичаја, поставили су и трећи извор – општа правна начела призната од стране просвећених народа. Већ сам назив овог извора права отвара многа питања. Шта се подразумева под општим правним начелима ? Како се до њих долази? Шта у овој формулацији представља термин „признат од стране просвећених народа“? И на крају, каква је пракса Суда у примени овог извора међународног јавног права? Целокупном проблему, сажетом у неколико горе наведених питања, може се прићи са различитих страна. Треба сагледати не само њихову функцију у савременом међународном јавном праву, већ и различите погледе правних доктрина на њих, историјат овог члана Статута, као и могуће недоумице у његовој примени. Иако су општа начела незаобилазан термин свим правницима, није их лако дефинисати. Радомир Лукић, један од доајена Правног факултета Универзитета у Београду, наводи: „Под општим правним начелима подразумевају се најопштије правне норме које се, строго узевши, морају односити на све остале норме. Но, невоља је што се у пракси под општим правним начелима разумеју све опште норме, макар се не односиле на остале правне норме. Тако би опште правно начело, у строгом смислу гледано, било начело праведности, а мање опште начело мањег значаја: накнада причињене штете, поштовање закључених уговора, итд.“ Дакле, у дефинисању правних начела кључан је обим правних норми. С једне стране налазе се апстрактне правне норме које представљају општа правна начела, са друге стране налазе се конкретне, којима се казуистички уређује одређена животна ситуација. Међутим, између ова два пола налази се низ норми које се због свог обима могу назвати правним начелима, али не заслужују ближе одређење „општа“. Стога, за правника је изазов да у мору правних норми пронађе оне које представљају начелне одредбе, што задатак овог рада чини тежим. Рад се састоји из неколико целина. Најпре су изложене правне доктрине и место које у њима имају општа правна начела призната од стране просвећених народа, затим следи осврт на формалне изворе права, као шире целине којој овај извор права припада, а потом дубљи захват у општа правна начела призната од стране просвећених народа, у којима се сагледава њихов историјат, функција, однос са другим изворима права, и друго. Посебно место у раду заузима дело Бина Ченга (Bin Cheng) General principles of law as applied by international courts and tribunals, након којег следи осврт на алтернативе овом извору права.