Sudska odluka kao predmet ustavnosudske kontrole

Abstract

Иако је Уставни суд првенствено одређен као „чувар уставности и законитости“, проширење појма устава у материјалном смислу праћено је проширивањем надлежности Уставног суда и на „заштитника уставом зајемчених права и слобода“ онда када су та права повређена појединачним актом или радњом државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења. Увођењем уставне жалбе као посебног правног средства којим се активира непосредна уставносудска заштита људских права, трасиран је пут обезбеђењу потпуне супрематије Устава. На тај начин су сви акти носилаца јавних власти, без обзира да ли су општи или појединачни, и без обзира ко их у систему власти доноси односно предузима, подвргнути уставносудској контроли. Поред Народне скупштине и других државних органа и субјеката овлашћених на доношење апстрактних и општеобавезујућих правних правила, под уставносудску контролу подлегли су и други субјекти који та правила примењују на конкретне случајеве. Овакво окретање Уставног суда ка „вредносном језгру“ Устава, поставило је питање разграничења надлежности редовних судова и Уставног суда на терену заштите људских права, њиховог односа у вршењу те функције, изнедрило напетост и сукобе поводом домашаја уставног надзора над одлуком редовног, нарочито Врховног касационог суда. У тој трци за проналажењем аргумената ко је „јачи“ или „виши“, обично се губила из вида чињеница да је свака од грана власти у вршењу своје функције дужна да поштује Устав, а да је функција Уставног суда да Устав чува. Такав распоред снага пак не значи субординацију Уставног суда у односу на редовне судове, односно Врховни касациони суд, када је у питању област заштите људских права зајемчених Уставом. Напротив, претпоставка за очување ауторитета правосуђа и делотворну заштиту људских права је партнерски однос и комплементарна активност, а не ривалитет између њих.