Rezidentstvo fizičkih lica u međunarodnom poreskom pravu

Abstract

Појам резидентства у међународном пореском праву, заједно са концептом сталне пословне јединице, представља ''носећи стуб'' на којем почива конструкција ОЕЦД Модел-конвенције као најутицајнијег модела за израду билатералних уговора о избегавању двоструког опорезивања. Имати статус резидента суштински је услов за примену пореских уговора, а његово утврђивање у значајној мери зависи и од националних права конкретних држава. Разликовање резидената и нерезидената веома је значајно због пореских последица које за собом повлачи, с обзиром да је упоредноправно најзаступљенији принцип опорезивања нерезидената за приход остварен на територији државе пореског повериоца и имовину која се на њој налази, док се резиденти опорезују и за домаће и, барем делимично, за иностране приходе и имовину. Критеријум разграничења којим се долази до скупа лица која се сматрају резидентима једне државе заснива се на квалитету и интензитету његове или њене повезаности са датом државом. Иако правила којима се конкретизује наведени критеријум значајно варирају од земље до земље, генерални приступ је исти – захтева се постојање веза (личних и економских) које би оправдало опорезивање светског дохотка ових лица, као и омогућило да се порез ефективно и наплати. Израз резидентство за физичка лица примарно подразумева стално или привремено физичко присуство овог лица на некој територији. Међутим, приврженост физичког лица одређеној јурисдикцији није једноставно питање које се може свести на пуку квантификацију дана боравка у њој, иако тај број (најчешће 183 или више дана у једној пореској години) јесте један од значајнијих показатеља у процесу утврђивања резидентства, али не и једини. Одлучујућа чињеница која у овом подухвату има можда највећу тежину је стално место становања које је лицу доступно у земљи резидентства, али то такође може бити и место где се налази његов центар животних интереса, као и боравиште или друго мерило сличне природе садржано у националном законодавству, како то наводи члан 4 Модел-конвенције ОЕЦД и Модел-конвенције УН. Евидентно је да ће у овако одређеном оквиру задатак одређивања резидентства на основу свих чињеница и околности случаја бити веома тежак, нарочито у околностима повећане прекограничне мобилности појединаца која прати глобализацију и дигитализацију светске привреде.