Istorija nastanka Krivičnog zakonika za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslaviju) iz 1929. godine

Abstract

Упркос коначном остварењу идеје јужнословенског јединства, новоконституисана држава суочила се са проблемом партикуларизма правног система. На територији Краљевине постојало је шест правних подручја у којима је вршена примена различитих правних прописа. Поред постојања различитих закона на истој тој територији постојао је и већи број касационих судова који су својом применом права стварали различиту правну праксу. У Србији је основни извор кривичног права представљао Казнителни (криминални) законик из 1860. године. Уз њега као извор се појављују и закони који допуњују његову садржину (нпр. Закон о јавној безбедности 1905. година), уредбе, правила (нпр. Правила Министарства правде о издржавању затвора изван казнених завода 1883. година) и билатерални међународни уговори. Важење Војног казненог законика Краљевине Србије је указом из 1919. године проширено на целу територију Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. На правном подручју Србије постојала је надлежност Касационог суда у Београду и Апелационих судова у Београду и Скопљу. Територија Црне Горе била је покривена надлежношћу Великог суда у Подгорици и на њој је вршена примена Кривичног законика из периода Књажевине Црне Горе (1906. година). Овај црногорски кривични законик представљао је копију србијанског, при чему су у самом тексту извршене мање измене и допуне од стране тамошње комисије. Новелирани аустријски казнени законик (од 1852. године) важио је на подручју Хрватске, Славоније, Словеније, Далмације и других земаља (са надлежношћу загребачког Стола Седморице, Одељење А и Б и Апелационих судова у Сплиту, Загребу и Љубљани и Врховног суда у Сарајеву). Специфичност важења шеријатског права односи се на територији босанско-херцеговачког правног подручја. Угарски законик из 1878. године примењиван је у правном подручју Међуморја и Војводине са надлежношћу Касационог суда у Новом Саду. Особеност овога дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца била је и примена обичајног мађарског права у појединим областима регулисања друштвеног живота. Иако је основна одлика унитарне државе «хомогеност власти», која подразумева да државну власт врше централни органи, она само по себи не искључује могућност постојања више правних подручја са применом различитог права на својој територији, уз услов да је исти орган легислативне власти творац правних норми које се примењују на датим подручјима. У том случају радило би се о облику унитарне државе, сједињеној унији у којој «постоји плурализам законодавства, само без плурализма законодавца». Како је држава уставом одређена као унитарна, а доносиоци важећих закона различити, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца није могла бити сједињена унија. Упркос новелама које су учињене у односу на аустријски кривични законик, многим савременим правним институтима који је садржао угарски законик, бројним изменама и допунама српског казненог законика и релативно скорије донетом црногорском кривичном законику, правне норме које су њима прописане нису одговарале друштвеним односима које су регулисале, као ни достигнућима правне науке. Уз то правни партикуларизам је за државну власт представљао изазов, чијим је савладавањем путем процеса унификације јачана кохезија Краљевине. Проблеми који су спутавали изједначавање права, до доношења устава из 1921. године, тицали су се облика државног уређења, а након што је Видовдански устав донет уследили су међунационални сукоби који су коначни епилог добили атентатом у Народној скупштини и завођењем шестојануарске диктатуре.