Uporedna analiza instituta ustavne žalbe u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj

Abstract

Правно средство којим се пред уставним судом тражи заштита уставом зајемчених људских права и слобода је уставна жалба. То је, како тврди професорка Оливера Вучић, судија Уставног суда Србије у првом саставу по Уставу Србије из 2006, „правно средство установљено у интересу заштите људских права и слобода“. Дарко Симовић уставну жалбу дефинише као „особено супсидијарно средство правне заштите уставом зајемчених права, првенствено од појединачних аката јавне власти, које субјекту који сматра да му је неко уставно право повређено, омогућава да пред уставним судом покрене поступак о уставности оспораваног акта и издејствује његово касирање“. Професор Ратко Марковић је, још почетком 70-их година прошлог века, када уставна жалба није била ни приближно тако прихваћен институт, оценио да је „највећи домет у заштити права грађана и уставности признавање могућности да се сам грађанин-појединац непосредно обрати уставном суду ради заштите својих права или устава“. У Републици Србији, уставна жалба је нов институт. Она је уведена Уставом Србије из 2006. године. „Уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту”. На простору бивше Југославије, елементе овог института налазимо у Уставу СФРЈ из 1963. године као облик заштите права самоуправљања, као и других слобода и права прокламованих Уставом. Потом је, у модерном облику, који одговара уставном судству у систему поделе власти, предвиђена Уставом СРЈ из 1992. Иако по много чему корак унапред у свету уставности једне бивше реалсоцијалистичке државе, Устав Србије из 1990. није познавао институт уставне жалбе.