Ugovor o radu na daljinu

Abstract

Развојем информационих технологија, посебно у последње две деценије долази до појаве нових послова на тржишту рада и могућности да запослени посао обављају ван пословних просторија послодавца као стандардног места рада. У условима фрагментације радних односа траже се начини да се смање трошкови пословања, а истовремено сачува конкурентност. Приметна је тенденција потискивања уобичајеног облика радног односа, који подразумева закључивање уговора о раду на неодређено време и са пуним радним временом у оквиру којег запослени рад обавља у просторијама послодавца. Једна од форми уговора о раду која је постала актуелна је уговор о раду на даљину. У литератури се ова и сличне форме уговора о раду означавају као флексибилни облици запошљавања. Уважавајући предности које имају, у одређеној мери оне слабе заштитни карактер радног законодавства. Радно право се као динамична грана права суочава са изазовом регулисања нестандардних уговора о раду. Поставља се питање да ли их треба регулисати у оквиру посебног правног режима или је могуће искористити општа правила за уговор о раду уз одговарајуће изузетке.