Pravne posledice nezakonitog štrajka

Abstract

Када је реч о радном праву присутна је неједнакост преговарачких позиција између послодаваца и запослених у радном односу. Ова разлика се настоји компензовати признавањем права запослених на удруживање и колективно преговарање. До сада се као најефикасније средство за изједначавање ових односа показало право на штрајк. Ипак постоји потреба да се ово право ограничи, зарад спречавања настајања неједнакости на другој страни овог односа, те се у већини правних поредака прописују одређене претпоставке које се морају остварити да би штрајк био законит. Уколико те претпоставке нису испуњене ради се о незаконитом штрајку који са собом повлачи многе радноправне последице. Како су интереси послодаваца и запослених у много чему супротстављени да би одређено предузеће функционисало неопходно је наћи баланс између тих интереса. Запослени се традиционално сматрају слабијом страном у овом односу те закон настоји да њихове интересе на одређене начине заштити. Када постоје неслагања у односу послодавац - запослени компромис није увек лако постићи те се често у процесу колективног преговарања јављају спорови који се не могу решити договором. Овакви спорови се називају колективним радним споровима и представљају спорове који настају између субјеката колективног преговарања, повредом колективних права или ради заштите колективних интереса у вези са колективним радним односом. Ови спорови могу бити решавани мирним методама као што су: посредовање, мирење, испитивање чињеница и арбитража или/ и методама колективне акције под којима се подразумева на првом месту штрајк, али и пикетинг, бојкот, лабел, саботажа, итд. Сви набројани облици колективне акције су акције које служе заштити права запослених док је као облик колективне акције намењен заштити права послодавца издваја једино локаут.