Prethodna kontrola plana reorganizacije

Abstract

Србија је једна од бројних земаља у транзицији која је институт реорганизације увела као један од механизама прилагођавања тржишној економији, уважавајући могућност да неки стечајни дужници имају већу вредност уколико наставе пословање уз одређене модификације њихових поверилачко-дужничких односа, у односу на вредност која би се остварила продајом њихове имовине у поступку банкротства, нарочито продаје појединачних ставки имовине. Наравно, не треба сметнути с ума и да, у случају наставка и опоравка дужниковог пословања, поред потенцијалног повећања процента потраживања које ће повериоци моћи да наплате, долази и до очувања радних места, наставка производње одређених производа од значаја за привреду/потрошаче, те других позитивних социјално-економских ефеката. Једна од расправа које се воде у теорији, а често и у пракси, јесте да ли је институт реорганизације успостављен искључиво или првенствено у корист поверилаца, или овај институт има друге примарне циљеве, попут рехабилитације дужника. Одговор на ово питање зависи како од економских прилика и правне историје у одређеној земљи, у оквиру којих се овај институт развија и примењује, тако и од позитивноправног уређења овог института. Узимајући ово у обзир, законодавства се деле на она која предност дају интересима поверилаца и на она која дају приоритет интересима дужника чије пословање треба оживети. Имајући у виду одредбе важећег Закона о стечају којим је регулисан институт како плана реорганизације, тако и унапред припремљеног плана реорганизације, чини се да је српско право наклоњено заштити интереса поверилаца у поступку реорганизације, у односу на интересе дужника, нарочито имајући у виду циљ реорганизације изричито дефинисан овим законом, а то је да се реорганизација спроводи ако се тиме обезбеђује повољније намирење поверилаца у односу на банкротство. Међутим, упркос одредбама које за циљ имају заштиту поверилачких интереса у поступку реорганизације, чини се да се у пракси неретко јавља проблем непоступања у складу са потврђеним планом реорганизације, до чега често долази и услед неизводљивости самог плана који је потврђен од стране суда. И док у упоредном законодавству постоје законске одредбе чији циљ јесте да се спречи усвајање неизводљивих планова, првенствено одбијањем/одбацивањем таквих планова од стране суда, српско право не отвара могућност за било какву контролу изводљивости плана од стране судије, нити намеће посебне критеријуме за подношење плана чија примена би евентуално онемогућила и само подношење таквог плана, без неопходности даљег судског испитивања.