Dopušteno razlikovanje kandidata za zaposlenje i zaposlenih prema ličnim svojstvima

Abstract

Један од најважнијих циљева радног права, поред социјално - радног мира, социјалне равнотеже, регулисања конкуренције, јесте социјална правда. Социјална правда испољава се као дистрибутивна правда (треба сваком дати оно што му припада по заслугама) и као комутативна правда (једнако поступати са једнаким стварима, неједнако са неједнакима). Управо многа начела радног права у себи садрже идеал комутативне правде: начело једнаких шанси и поступања (начело недискриминације), начело једнаког плаћања мушке и женске радне снаге за рад једнаке вредности... Начело правичности је довело до настанка посебне заштите националним законима појединих кандидата за запослење и запослених, јер би строга примена комутативне правде нанела неправду овим лицима, те ће им закон омогућити одређене повластице. Имајући у виду да на живот и рад запослених утиче остваривање права из радних односа, незапосленост представља један од највећих економских и социјалних проблема сваке државе, док су поједине друштвене групе у односу на већинско становништво у већем ризику од незапослености. Управо из ових разлога је приликом запошљавања некада легитимно допустити разликовање кандидата за запослење како би се направила равнотежа између друштвено осетљивих категорија и осталог дела друштва. У неким ситуацијама природа посла захтева да се радни однос заснује са неким имајући у виду првенствено лична својства. Овде ћемо анализирати о којим то кандидатима за запослење и запосленима је реч, који су то разлози због којих закони праве одређене изузетке и које мере се прописују како би се ова лица довела у правичан положај.