Uloga javnog beležnika u sticanju prava svojine na nepokretnosti

Abstract

Јавно бележништво или нотаријат потиче из античких времена и спада у ред једне од најстаријих правних служби. Такође се професија писара познаје и у старом јеврејском праву, али ипак појава нотара се везује за I век п. н. е. када се у Римском царству појавио нов начин брзог писања који је био сличан стеногравским белешкама које су се касније појавиле. Такав начин писања назван је Notae Tironinae - Тиронови знаци, који су представљали скраћенице, а називале су се notae што значи писани знаци, па је по томе и лице које је те знакове бележило названо нотаром, што би на српском језику значило писар или бележник (notarius). Назив „нотар“ је такође почео да се користи за службенике који су водили судске регистре у провинцијама, за службенике царске канцеларије и за оне који су преписивали документа из државне архиве (tabularium). Назив tabellion се користио и за нотаре, да би од IV века н. е. добио посебна обележја, те се данашњи нотаријати везују за ту професију. Они су у почетку били приватни бележници, а не јавни службеници. У англосаксонском праву, а нарочито у државама САД-а, задатак нотара се, углавном, односи на непокретности, тестаменте, пуномоћја и овлашћења, као и међународне послове. Поред тога, задатак нотара укључује и узимање заклетве, узимање изјаве сведока, оверу потписа, оверу протеста који се односи на меницу и протеста у поморском осигурању у случају настанка штете, обезбеђивање овере докумената и слично. Закон о јавном бележништву Републике Србије усвојен је 2011. године, а почео је да се примењује 2014. године, а настао је знатно касније него у другим државама региона односно државама које су настале на подручју некадашње Југославије, због политичких и друштвених околности које неће бити разматране у овом раду.