Korupcija u sportu

Abstract

Земља која је деценијски трована уз одсуство било каквог исправног система вредности, плодно тло је за само једну шуму, мрачну шуму махинација, обмана и голог интереса. Једно од ретких стабала које може успешно нићи у таквом „плодном” окружењу је КОРУПЦИЈА. Крајем 80-их година прошлог века, почео је суноврат тадашње СФРЈ, прво економски упоредно са националним, а затим се проширио на моралну деградацију. Све што је тада само у назнакама наговештено, већ 90-их досегло је своје максималне размере. Неодговорни политичари, ратни хушкачи са профитерским аспирацијама, економска немаштина, социјална дубиоза, полуписмени преко ноћи никли „бизнисмени”, постали су свакодневни миље све мање Србије. Свако ко је могао извући профит преко леђа државе, то је без трунке савести чинио. Да не буду усамљени у неморалу, обилато су се потрудили „власници” државе, политичари владајућег врха који су део колача желели за себе. Сви услови су се стекли да крађа државе може бити „легализована”, штавише, тражени су инструменти и механизми да се то чини у што већем обиму и што пре, под максимом „све што можеш данас, не остављај народу за сутра.” Приватизација, као условно речено неопходни вид реорганизације привреде и као неизоставни сегмент транзиционог процеса, била је већ 90-их „легална” на тај начин што су богати постајали још богатији. У том процесу корупција је попримила своје највеће размере. Инсајдерски тип приватизације створио је идеалну ситуацију да новонастале приватне фирме квази „бизнисмена” преузму послове и клијенте очерупаним државним предузећима. Затим, тзв. „штетни уговори” постали су свакодневица, а фиктивна тобоже заједничка улагања, постала су редован начин испумпавања новца од државе. Да се тренд склапања штетних уговора и даље 2012. године наставља, доказ су и скорашњи случајеви панчевачке Азотаре, као и „Агробанке“, чији руководиоци су коначно приведени лицу правде. Дакле, зачеци приватизационе корупције датирају од 90-их година, када је свака слабост тог интерног (инсајдерског) типа приватизације коришћена од стране неморалних политичара и њихових бизнис финансијера, и то тако да се приватни рачуни попуне до астрономских размера. Србија је већ тада почела да добија нове власнике, јер се моћ муњевитом брзином преселила из политичких у привредне центре моћи. Српски „тајкуни” које многи медији називају новим „власницима Србије”, своје прве и најбитније кораке начинили су у овом периоду приватизације.