Princip predostrožnosti : međunarodni i evropski standardi

Abstract

Принцип предострожности последњих деценија заузима све значајније место у оквирима међународног права заштите животне средине. У доба када се појавио на међународној сцени, осамдесетих година прошлог века, предострожне мере су могле бити примењене само у случајевима када је извесно да ће наступити штета. Временом се такав приступ мења и недостатак потпуне научне извесности престаје да представља разлог за одлагање мера којима се спречава деградација околине. Принцип предострожности тако остварује своју суштину и на основу процене ризика штити животну средину од наступања еколошке штете и у ситуацијама када постоји научна неизвесност. Тема овог рада је приказ и анализа појма, историјског развоја и елемената принципа предострожности, а циљ је да се укаже на његов значај у међународном еколошком праву, као и да се одреди његова правна природа. Уочено је да је висок интензитет економског, научног и технолошког развоја, подстакнут процесом глобализације, посебно снажно утицао и на схватање принципа предострожности. Тема је интересантна и актуелна, с обзиром на то да је овај принцип новијег доба, те да се још увек развија. Развој принципа предострожности је у раду приказан кроз периоде кроз које се развијала читава грана међународног еколошког права. Конкретно, приказан је начин на који је кроз историју принцип предострожности уведен у текстове међународних докумената на универзалном и на регионалном нивоу. Сваку фазу у начелу карактерише доношење компромисних дефиниција које би биле универзално прихваћене. Међутим, то је довело до контроверзи и нејасних и непрецизних формулација самог принципа, те нејасноћа у погледу његове садржине и правне природе. Питање домашаја примене принципа предострожности дакле зависи од конкретне формулације у међународним документима.