Izvršenje kazne zatvora izrečene za krivična dela organizovanog kriminaliteta : normativni okvir i analiza slučaja

Abstract

Да је организовани криминалитет ''узео маха'', и да је неопходно строже поступати са таквим учиниоцима кривичних дела у складу са политиком “taugh on crime’", истицано је и у домаћој и у страној литератури. Стиче се утисак да изразито ретрибутивна политика важи само у области у којој не би требало да важи - у пољу извршења кривичних санкција, конкретно, казне затвора. У том духу функционише и Посебно одељење Казнено-поправног завода Забела у Пожаревцу, које надлежност црпи из Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала (ЗИКЗОК). У ову, једину установу овог типа на територији Републике Србије, упућују се лица по одлуци суда, а не по одлуци пенитерцијарне власти. Искључиво у надлежности суда је и одлука о моменту када ће, и да ли ће, осуђено лице бити пребачено у општи режим издржавања казне затвора. У овом раду неће се разматрати ни један од потенцијалних разлога доношења одлуке о изградњи Посебног одељења, нити из ког разлога нису остварена нечија предвиђања о потребном смештајном капацитету. Ограничићемо се искључиво на услове у којима се казна издржава, а који су приближно једнаки схватањима неких страних аутора: да су се сустигла два најрестриктивнија атрибута ћелијске изолације - ограничење кретања продужавањем боравка у ћелији и онемогућавање здравих људских контаката. Не постоје законске препреке да осуђеник целокупну казну затвора проведе у ћелији, уз екстремне мере контроле и надзора. Поред тога, процењено је да одређена права осуђеника нису компатибилна са безбедносним захтевима. Последице наводне неусаглашености су онемогућавање осуђеника у учествовању у активностима са осталим осуђеницима; адекватној физичкој активности; остваривању права на рад; остваривању права на образовање (макар оно било спорадично и унутар ћелије), и онемогућавање социјално-афирмативних и емотивно-подстицајних контаката. Циљ овог рада је утврђивање ултрапунитивне политике која се састоји у понижавајућем и нечовечном поступању које се спроводи у Посебном одељењу. У примени је оштро критиковани ћелијски систем, тачније, модернизована варијанта ''пенсилванијског'' ћелијског система, због чега ће у раду бити консултовани и радови значајних аутора из ове области који су се овим проблемом бавили, превасходно у САД. Сматрамо да је наш ћелијски систем, негде између оног који се примењује у тзв. ''супермакс'' заводима у Америци, и оног који се примењује у неким затворима у Италији, као ''41-бис режим'', те ће с тога бити укратко поменути и радови који су се бавили главним особеностима тог режима у Италији. Анализом америчког и италијанског ћелијског система, и њиховим поређењем са ћелијском изолацијом у нашем Посебном одељењу, можемо извести закључак у ком облику, и у којој мери, постоји код нас дуготрајна ћелијска изолација. Сматрамо да је важно поменути америчка и италијанска искуства, не само зато што се ова тема уз изузетак неколицине радова, малтене није обрађивала у домаћој литератури, већ и зато што је наш ћелијски систем (који се сматра преузетим од Италије), изворно потекао из САД. Поменућемо и најважније документе, за тему којом се бавимо, усвојене од стране Уједињених нација и Савета Европе. У тим документима постављени су основни постулати у поступању са затвореницима, а у појединим је и децидно указано на погубне ефекте које производи ћелијска изолација. Биће речи о разлици у третману осуђеника у Закону о извршењу кривичних санкција и у ЗИКЗОК-у, што сматрамо неопходним за утврђивањем циља, односно разлога који оправдавају потребу издвајања Посебног одељења у нормативном и у практичном смислу.