Vrste lokauta

Abstract

Мирно решавање колективних радних спорова (мирење, посредовање и арбитража) у интересу је и једне и друге стране у спору. Таквим начином решавања доприноси се јачању поверења између партнерских страна, смањењу трошкова поступка, отклањању разлога за употребу радикалних средстава радне борбе и повећању ефикасности поступка. Из тих разлога радним законодавством већине земаља прописују се правила по којима се остваривање права на штрајк и локаут условљава претходним покушајем мирног решавања спорних питања. Колективни радни спорови могу се решавати и путем економског и другог притиска. Такво решавање подразумева употребу радикалних средстава радне борбе. Уобичајени називи су: колективна акција, индустријска акција, методи притиска, методи принуде, немирољубиви методи, недемократска средства радне борбе, радикални методи и сл. У домаћој стручној јавности најчешће се користе следећи појмови, и то: индустријска акција, притисак, економски и други притисак, колективна акција и принуда. Појам индустријска акција користи се и у упоредном праву, и то нарочито у англосаксонском систему права, где је најдуже у употреби. Код нас се приметно користи од деведесетих година прошлог века. Појам колективна акција прихватљивији је од претходног појма, јер има општије значење. Њиме су обухваћени готово сви облици економског и другог притиска. И поред тога, недостаци су му што није довољно прецизан, јер се упућивањем на колективни карактер предузетих акција занемарује чињеница да акције послодавца нису колективне, него појединачне природе. Појам принуда све мање је у примени, иако је у периоду изградње самоуправног социјализма у нашој земљи често коришћен. Неадекватан је због тога што упућује на закључак да суштину радикалних средстава радне борбе чини принуда којом једна страна приморава другу страну на одређене уступке. Пошто се такав начин заштите права и интереса из рада и по основу рада не сматра допуштеним, реч принуда не може се сматрати одговарајућом. Реч притисак може се сматрати прихватљивом без обзира на то што није без недостатака, Ако се испред ње додају речи: „економски и други”, добија се потпунија представа о природи штрајка, локаута и других акција запослених и послодаваца. Због свега тога може се користити за означавање радикалних средстава радне борбе, посебно ако јој се додају наведене речи. Све у свему, може се закључити да речи: „економски и други притисак” можда најбоље одражавају суштину и природу штрајка, локаута и других облика притиска, због чега их треба сматрати прихватљивијим од других. Акције којима се економски и други притисак врши могу да буду законите и незаконите, односно допуштене и недопуштене, могу их организовати запослени и послодавац, односно синдикат и удружења послодаваца, могу да буду интерног и екстерног карактера, локалног, националног и ширег нивоа, мотивисане професионалним (економско-социјалним) разлозима и непрофесионалним (политичким) разлозима, најављене и ненајављене, краткотрајне и дуготрајне итд. Најзначајнији облици економског и другог притиска су штрајк (на страни запослених) и локаут (на страни послодаваца). Осим њих, врше се и други облици притиска. Предмет рада je право послодавца на локаут (lock-out). Овај институт се најчешће не преводи, а као синоними се користе: привремено затварање предузећа, односно ускраћивање могућности рада запосленима, искључење запослених са рада. Наше позитивно радно законодавство није признало право на локаут, док се у упоредном радном праву признаје само послодавцима у приватном сектору.